Život nam priča teške i emotivne priče i pred nas jako često postavlja razne izazove, a na nama je kako ćemo se nositi sa svim nedaćama. U nastavku pročitajte jedno jako zanimljivu ispovijest žene koju je muž varao dok je nosila njihovo dijete…
Stanko iz Priboja je na prvi pogled običan čovek. Živi u Beogradu, ima siguran posao, stan, automobil, sve ono što bi mnogi rekli da je „uređen život“. Ali, iza te slike krije se gorčina, kajanje i bolna spoznaja koliko lako čovek može izgubiti ono najdragocenije – porodicu, poverenje i poštovanje. Danas, sa vremenskom distancom, odlučio je da ispriča svoju priču. Ne traži opravdanje. Ne traži sažaljenje. Samo želi da prizna grešku koja mu je zauvek promenila život.
„Zovem se Stanko, imam 39 godina i živim u Beogradu. Rođen sam u Priboju, a ovde sam godinama gradio ono što sam smatrao temeljem sigurnosti – karijeru u logistici, brak sa ženom koju sam mislio da volim i dom u kojem sam želeo podizati decu. Irenu sam upoznao na fakultetu. Bila je tiha, skromna, prirodna, bez maske koju mnoge žene nose. Upravo ta njena toplina me osvojila. Zavoleo sam je iskreno i bez rezerve. Ubrzo smo počeli da živimo zajedno, a zatim i da planiramo porodicu.
- Kada je zatrudnela, činilo mi se da su se svi moji snovi ostvarili – naslednik, stabilnost, porodica. Ali dok je ona nosila naše dete, ja sam se, neprimetno čak i za sebe, udaljavao. Nisam mogao da verujem da je moguće – žena koju voliš stvara novi život, a ti je gledaš kao stranca.
Irena je tada prolazila kroz teške mesece. Njeno telo se menjalo, lice joj je postalo bledo, oči su često bile umorne. Dani su joj prolazili u borbi s mučninama, bolovima u leđima i nesanicom. Nije imala snage da se doteruje, a meni je – sram me je to danas i da izgovorim – to počelo da smeta. Više me nije uzbuđivala. Umesto da budem uz nju, da je ohrabrim i podržim, okrenuo sam se ka drugoj ženi. U firmi sam se zbližio s koleginicom Tamarom. Bila je mlađa, uvek nasmejana i puna komplimenata. Gledala me kao muškarca, dok sam sebi u glavi opravdavao da me moja supruga sada vidi samo kao nekoga ko donosi namirnice i vozi je kod lekara. Prvo su krenule poruke i flert, a onda je sve prešlo granicu.
- Dok je Irena ležala kod kuće, iscrpljena trudnoćom i bolovima, ja sam bio sa drugom ženom. I to ne jednom. Nastavio sam i nakon što se naš sin Viktor rodio. Video sam suze u njenim očima dok ga je prvi put držala, dok me je hvatala za ruku u sobi punoj tišine i svetla. Tada sam pomislio: „Sad je kraj mojim glupostima.“ Ali nije bio.
Samo nekoliko nedelja kasnije, opet sam tražio izgovore da budem daleko od kuće. Irena me nikada nije pitala direktno, nije podizala glas. Samo bi me gledala onim njenim tihim, razočaranim očima koje su me bolele više nego bilo koja reč. A onda, jednog dana kada sam se vratio kući, njih više nije bilo. Ni Irena, ni naš sin. Ormar je bio poluprazan. Na stolu je stajao list iz sveske, rukom ispisana poruka:
- „Stanko, nemoj da me tražiš. Irenu više ne poznaješ. Našla je svoju sreću. Hvala ti na sinu. Budi mu bolji otac nego što si meni bio muž.“ Svet mi se tada srušio. Zvao sam je, molio, slao poruke. Niko mi nije želeo reći gde je. Tek kasnije sam saznao da je otišla kod sestre u Švedsku i počela novi život – sama, ali slobodna. Kažu da je sada srećna.
Viđam sina jednom ili dvaput godišnje, kada mi dopusti. Pred njim nikada ne kaže nijednu lošu reč o meni. Ne koristi Viktora da me kazni. Samo je tiha. I daleka. Ta ravnodušnost boli više nego da je vikala na mene. Prevario sam ženu koja mi je dala dete jer nisam umeo da volim dovoljno dok je njeno telo stvaralo život. I danas, kad pogledam sebe u ogledalu, pitam se: kakav sam to čovek bio?
Možda ova moja ispovest neće promeniti moj život. Ali ako zaustavi bar jednog muškarca da ne napravi grešku koju sam ja napravio, biće vredna.“
