Šta se dešava kada izbledi ljubav?Kada izgubite poverenje u svog partnera,kada ona iskra koja vas je nekada spajala više ne postoji??U nastavku današnjeg članka pišemo upravo o sudbini jedne žene na čiju priču se mogu nadovezati mnogobrojne žene..
- Nekada se verovalo da su dom i ljubav sinonimi. Da stan znači sigurnost, da brak znači toplinu. Ali stvarnost ume da bude znatno tiša, hladnija i kompleksnija. Ispod krova koji su zajedno podigli, ostali su dve osobe koje sada samo dele prostor – ne više i osećanja.
Ova priča je svedočanstvo jedne žene iz Srbije koja je, kako kaže, ušla u brak iz onoga što je tada smatrala ljubavlju. Zajedno su maštali o budućnosti, planirali, želeli stan sa pogledom. I ostvarili su to. Kupili su stan uz kredit na trideset godina. Seća se dana kada su prvi put ušli u njega – bio je prazan, ali pun nade. On ju je nosio preko praga, ona je verovala da je to početak njihovog „zauvek“.
- Godine su prolazile, a s njima je tiho iščezavalo ono što ih je povezivalo. Bez velikih svađa, bez drame – samo tišina koja je počela da se širi između njih. Prestali su da pričaju pred spavanje. Prestali su da jedu zajedno. Prestali su da se gledaju očima koje traže razumevanje, osmeh ili toplinu. Sve se svelo na svakodnevne zadatke – ko ide na roditeljski, koliko novca treba prebaciti banci, šta još treba uplatiti. Njihova veza se preselila u Excel tabelu. Brojevi su postali jači od osećanja.
Najstrašnije u svemu je, kaže ona, to što s polja izgleda kao da je sve u redu. Nema fizičkog nasilja, nema otvorenih prevara, nema vređanja. Ali nema ni ljubavi. A upravo ta praznina je najteža. Utiče na sve – na san, na energiju, na smisao.
- Pita se često šta bi bilo da nisu kupili stan, već ga samo iznajmili. Da li bi tada imala slobodu da ode? Da li bi bila manje vezana za mesto, a više za sebe? Ali to su pitanja bez odgovora. Jer sada tu jeste – zbog dece, zbog kredita, zbog osećaja odgovornosti, zbog straha od nepoznatog.
Odlazak iz braka nije jednostavna odluka kada iza vas stoji dug, zajednička imovina i svakodnevna rutina koja vas veže više od emocija. Ne zna gde bi otišla, ni s kim. Roditelji više nisu opcija, prijatelji imaju svoje živote, a plata pokriva tek ono osnovno.
- Na papiru, njen život deluje stabilno. Ima dom, decu, „partnera“, mesečna primanja. Ali kada pogleda u ogledalo, vidi ženu koja je prestala da sanja, koja više ne mašta o budućnosti, već samo broji dane do raspusta, kad može s decom kod mame – i barem na kratko, osetiti kako je kada te neko pita kako si, iz iskrene brige, a ne iz navike.
Svesna je da nije usamljena. Da mnoge žene žive slično – u braku koji je postao dogovor, u tišini koja guši, a ne smiruje. I zna da nije pitanje da li postoji krivac, već da je ljubav otišla, a obaveze ostale.
- Ona više ne traži ni sažaljenje ni razumevanje. Samo bi volela da je neko pita kako se zaista oseća. Ne kada će da otplate kredit, već da li se ona još uopšte oseća kao neko ko živi – ili samo funkcioniše.
Jer iako deluje da ima sve, duboko u sebi zna – izgubila je najvažniju stvar. Sebe. Ali i dalje se nada da nije kraj. Da nije sve izgubljeno. Da negde, u tišini, još postoji mesto gde ljubav može ponovo da prodiše.
