Ukoliko u svojoj blizini poznajete nekog ko ima tendenciju da viče na svoje roditelje, u nastavku Vam otkrivamo kakvo to ponašanje ima značenje iz aspekta psihologije…
Odnosi između roditelja i dece predstavljaju jednu od najkompleksnijih i najdubljih ljudskih veza. U idealnom svetu, odnosi bi trebali biti temeljeni na ljubavi, međusobnom poštovanju i podršci, ali stvarnost često pokazuje mnogo složeniju dinamiku. Iako bi odrasla osoba trebala biti emocionalno nezavisna od svojih roditelja, ponekad se dešava da i dalje reaguje vrlo emotivno na njihove postupke, često vičući na njih. Ovakvo ponašanje izaziva veliku pažnju u psihološkim krugovima, jer se smatra pokazateljem dubokih, nerešenih emocionalnih problema i traumi. Blic navodi da takvi emocionalni ispadi mogu ukazivati na to da se u korenu problema kriju nesvesne traume koje se ne razrešavaju.
- Psihologija objašnjava ovo ponašanje kroz nekoliko ključnih faktora koji oblikuju emocionalne reakcije odraslih prema roditeljima. Jedan od osnovnih uzroka jeste uticaj detinjstva. Mnogi odrasli ljudi ponavljaju obrasce ponašanja koje su usvojili tokom odrastanja. Ako su odrasli u porodici gde su vikanje, kritika i konflikti bili uobičajeni, velika je verovatnoća da će nesvesno usvojiti takav način komunikacije i u odraslom životu.
Takvi ljudi, iako su odrasli, često ostaju “zarobljeni” u ovom obrascu, jer je vikanje postalo njihov prepoznatljiv “jezik”, bez obzira na to koliko ga kasnije osudili. Ovaj ciklus je duboko ukorenjen i teško ga je prekinuti, jer osoba nije u stanju da se distancira od emocionalnih obrazaca naučenih u detinjstvu. N1 ističe da mnoge odrasle osobe u stvari nisu u stanju da prepoznaju te destruktivne obrasce, jer ih ne shvataju kao problem.
- Nerazrešene traume iz prošlosti takođe igraju značajnu ulogu u takvom ponašanju. Psiholozi navode da mnogi odrasli ljudi nose potisnute emocije, poput osećaja da nisu bili dovoljno voljeni ili podržani, ili da su bili nepravedno kritikovani od strane svojih roditelja. Ove potisnute zamerke godinama mogu ostati neizražene, ali se vremenom nakupljaju i izlaze na površinu. Takvi nesvesni osećaji mogu lako prerasti u izljeve bijesa, kao što je vikanje na roditelje zbog nekog, naizgled, bezazlenog povoda. Ovaj fenomen se naziva reaktivno ponašanje, gde sadašnji incident, koji se čini banalnim, pokreće lavinu starih negativnih emocija koje nisu bile razjašnjene. Blic otkriva da su ove unutrašnje napetosti čest uzrok sukoba između roditelja i odrasle dece, jer neraščišćeni problemi iz prošlosti još uvek imaju veliki uticaj na sadašnje odnose.
Još jedan bitan faktor koji objašnjava vikanje na roditelje jeste potreba za emancipacijom. Iako mnogi ljudi postanu odrasli, osećaju da ih roditelji i dalje tretiraju kao decu, često donoseći odluke za njih ili ih kritikujući. Ovaj kontrolirajući ili previše zaštitnički stav roditelja može biti ozbiljna prijetnja emocionalnoj autonomiji odrasle osobe, koja se oseća ometeno u svojim pokušajima da izgradi nezavisan život.
U takvim slučajevima, vikanje postaje način da se izbori za prostor i priznavanje svoje zrelosti. Odrasli ljudi, čak i u svojim četrdesetim godinama, mogu se boriti s roditeljima koji ih smatraju “nepotpunim” i to dovodi do eksplozivnih reakcija. Ove dinamike nisu uobičajene samo u porodicama sa velikim međugeneracijskim razlikama, već i u kulturološkim okvirima, kao što je slučaj u balkanskim zajednicama, gde roditelji nastavljaju da se mešaju u život svojih odraslih potomaka. Ovaj uticaj i prekomerno uplitanje često izazivaju konflikt, jer odrasla osoba oseća da mora da se izbori za svoju slobodu. N1 izveštava da upravo ovakve interakcije često postaju koren velikih porodičnih nesuglasica, jer odrasla osoba oseća da ne može da bude potpuno nezavisna od roditeljskog uticaja.
- Još jedan uzrok vikanja je niska tolerancija na frustraciju. Neke odrasle osobe generalno imaju poteškoća u mirnom rešavanju konflikata. Kada se suoče sa izazovima ili kritikama, lako padaju u emocionalne ispade, jer nemaju razvijene mehanizme za smirivanje. Ako roditelji, nesvesno, pokrenu bolnu temu ili postave zahtev koji im se čini nepravednim, odgovor može biti nagli i glasni, a osoba koristi vikanje kao način da izbaciti stres i frustracije. Ovaj tip reakcije može dovesti do narušavanja odnosa, jer roditelj može doživeti iznenadni izljev bijesa kao nepravedan ili preteran. U svakom slučaju, vikanje postaje način na koji odrasla osoba izbacuje nakupljeni stres i nesigurnost. Blic naglašava da emocionalni ispadi, poput vikanja, mogu biti simptom mnogo dubljih unutrašnjih problema, poput anksioznosti ili depresije, koji se maskiraju kroz ljutnju.
Jedan od najzanimljivijih psiholoških mehanizama koji se javlja u takvim situacijama je regresija. Regresija je pojam koji označava povratak na emocionalno mlađu fazu života kada se osoba, iako odrasla, ponaša kao dete u određenim okolnostima. Mnogi ljudi, kada se vrate u roditeljski dom, ponovo reaguju kao deca, postajući emotivni i burni, čak iako su u svim drugim životnim ulogama uspešni i odrasli. U tom kontekstu, vikanje postaje način da se vrati kontrola i izlaz iz emocionalnog stresa koji izaziva prisustvo roditelja. N1 ističe da ovaj fenomen često nije svesno izabrani način komunikacije, već refleksna reakcija na okolnosti u kojima se osoba oseća nesigurno ili neadekvatno.
Psiholozi takođe napominju da vikanje nije samo izražavanje bijesa, već često nosi skriveni poziv za pažnju i razumevanje. Kada odrasla osoba viče na roditelje, ona zapravo pokušava da komunicira duboku emocionalnu potrebu koja nije bila zadovoljena u prošlosti. Poruka koju osoba šalje može biti: “Nikada me nisi čuo, ali sada me moraš čuti” ili “Moje emocije su još uvek rane koje nikada nisu izlečene”. Ovakvi unutrašnji konflikti dovode do nesvesne potrage za validacijom i prihvatanjem, što postaje osnovni motiv za vikanje. Blic se osvrće na ovaj psihološki aspekt, napominjući da vikanje često postaje izlaz za nerealizovane potrebe za emocionalnim priznanjem i pažnjom.
- Posledice ovakvog ponašanja mogu biti ozbiljne. Stalno vikanje može duboko narušiti odnose između roditelja i odrasle dece, izazivajući osećaj nepravde, tuge, pa čak i krivice kod roditelja. S druge strane, odrasla osoba može razviti osećaj griže savesti i ponovo upasti u ciklus istog ponašanja. Dugoročno, ovakvi konflikti mogu stvoriti hladne i formalne odnose, pa čak i prekid veze, jer oboje postaju emocionalno iscrpljeni i udaljeni jedno od drugog. U nekim slučajevima, duboki emocionalni problemi i nesvesne traume mogu biti uzrok koji uzrokuje takve reakcije, što često zahteva stručnu pomoć. N1 ističe da problemi sa kontrolom impulsa i emocionalni stres mogu ukazivati na ozbiljnije mentalne poteškoće koje je najbolje rešiti uz pomoć terapeuta.
Kada vikanje postane redovno ponašanje, može ukazivati na dublje emocionalne probleme, poput poremećaja kontrole impulsa, posttraumatskog stresa ili depresije koja se maskira kroz ljutnju. U takvim slučajevima, traženje stručne pomoći postaje nužno kako bi se razjasnili koreni problema. Umesto da se stalno bori protiv roditeljskih očekivanja, odrasla osoba može naučiti zdravije načine za rešavanje konflikata i postavljanje granica. N1 sugeriše da terapija, samopomoć i introspekcija mogu pomoći u razumevanju tih emocionalnih obrazaca i njihovom prevazilaženju.
