Smrt je presudna i niko od nas je ne može izbjeći a naučnici su dali detaljno objašnjenje šta se to dešava sa tijelom.
- Smrt predstavlja jednu od najuniverzalnijih, ali i najtajanstvenijih pojava u ljudskom iskustvu. Bez obzira na to što se neminovno dešava svakome, ona i dalje budi duboke emocije – od straha i tuge, do filozofskih pitanja i nade u mogućnost postojanja nečeg posle. Kroz istoriju su ljudi pokušavali da objasne i razumeju trenutak kada život napušta telo, a u savremenom dobu zahvaljujući razvoju medicine i neuroznanosti, saznajemo sve više o fiziološkim i hemijskim procesima koji prate umiranje.
Umiranje nije jedan trenutak, već proces koji može trajati satima, danima, pa čak i nedeljama, naročito kod osoba koje boluju od terminalnih bolesti. Tokom tog procesa, organi postepeno prestaju da funkcionišu. Najpre dolazi do otkazivanja vitalnih sistema – srce slabi, krvni pritisak opada, disanje postaje nepravilno. Kada srce konačno prestane da kuca, krv prestaje da cirkuliše, a time se prekida i dotok kiseonika u mozak i druge ključne organe. Bez kiseonika, ćelije mozga počinju da odumiru u roku od nekoliko minuta, a samim tim dolazi i do gubitka svesti i moždane aktivnosti.
- Ono što sledi jeste klinička smrt – stanje u kojem srce i disanje više nisu prisutni, ali se još uvek, teorijski, može intervenisati. Ako se u ovom trenutku ne preduzmu mere oživljavanja, nastupa biološka smrt, kada dolazi do nepovratnog prekida svih funkcija organizma. U tom trenutku, telo ulazi u proces raspadanja koji se odvija u više faza. Prvo dolazi do autolize – kada ćelije počinju da se samorazgrađuju pod dejstvom sopstvenih enzima. Nakon toga sledi faza truljenja, u kojoj bakterije koje su prirodno prisutne u telu počinju da razlažu tkiva, oslobađajući gasove i hemikalije koje uzrokuju karakterističan neprijatan miris.
Ovaj proces dalje dovodi do promene boje kože – često u zelenkastim nijansama, usled raspada hemoglobina. Mišići tela postaju ukočeni nekoliko sati nakon smrti, što se naziva rigor mortis. Vreme i uslovi u kojima se telo nalazi – poput temperature, vlažnosti i prisustva insekata – značajno utiču na brzinu kojom se odvija raspadanje, a u kasnijim fazama dolazi i do potpunog raspada mekih tkiva, ostavljajući samo skeletne ostatke.
- Iako mnogi veruju da mozak prestaje sa radom istog trenutka kada nastupi smrt, istraživanja u poslednjim godinama pokazuju da se određene moždane aktivnosti nastavljaju i nekoliko trenutaka nakon što srce prestane da kuca. Naučnici govore o fenomenu „aktivnog umiranja“, u kojem dolazi do iznenadnog oslobađanja velike količine neurohemikalija, što izaziva kratak, ali intenzivan porast moždane aktivnosti.
Jedno istraživanje iz 2013. godine sprovedeno na pacovima pokazalo je da se unutar 30 sekundi od srčanog zastoja javlja snažna neuronska aktivacija, koja premašuje čak i onu u budnom stanju. Takva moždana hiperaktivnost može biti razlog zbog kojeg mnogi ljudi koji su doživeli kliničku smrt izveštavaju o neobičnim iskustvima – viđenju svetlosti na kraju tunela, susretima sa preminulim voljenima ili snažnim osećajem mira i odvojenosti od tela.
- U tom trenutku, telo oslobađa i veliku količinu endorfina – prirodnih hemikalija koje umanjuju bol i izazivaju osećaj blagostanja. Povećava se i nivo serotonina, što može doprineti vizijama i iskustvima koja neki tumače kao duhovna ili čak nadrealna. Ovi efekti mogu objašnjavati zašto ljudi često opisuju trenutke bliske smrti kao nešto prijatno i umirujuće, uprkos fizičkom prestanku života.
Bez obzira na to što savremena nauka nudi racionalna objašnjenja za ova iskustva, ona ne isključuje mogućnost da u pozadini postoji i nešto što još uvek ne možemo razumeti. Mnogi i dalje veruju da ovi doživljaji predstavljaju dodir sa nečim što nadilazi fizički svet, što ostavlja prostor za duhovnost, veru i filozofska promišljanja o prirodi života i smrti. Nauka može da objasni mehanizme, ali pitanje šta nas čeka nakon poslednjeg daha ostaje otvoreno – i verovatno će to ostati dokle god postoji ljudska misao.
