Kao mali smo slušali a posle i sami čitali legendarnu priču “”1001” noć,ali retko ko zna šta se desilo kada su priče završile zato Vam mi u nastavku pišemo o tome i nadamo se da će Vam se dopasti današnji članak.
- One su, bez obzira na svoje arapsko poreklo, došle do nas kao svet mašte, avanture, magije i moralnih pouka. No, ova čuvena zbirka nije tek obična kolekcija priča, već deo bogatog kulturnog i književnog nasleđa koji se formirao kroz vekove, spajajući različite uticaje od Persije do Indije, i od Sirije do Egipta.
Iako mnoge priče korene imaju u starim persijskim i sanskrtskim tekstovima, najveći deo zbirke kakvu danas poznajemo razvijen je u arapskom svetu, tokom perioda abasidske i mamelučke vlasti, od 8. do 16. veka. Zbirka je rasla, menjala se i prilagođavala, a vremenom su u nju ulazile i nove priče koje u početku nisu bile deo originala.
- Zanimljivo je da priče poput „Aladinove čarobne lampe” i „Ali-Babe i četrdeset razbojnika” nisu bile deo prvobitnih arapskih verzija. One su u zbirku ušle tek u 18. veku, zahvaljujući francuskom prevodiocu Antoanu Galandu, koji je te priče čuo od maronitskog pripovedača Hane Dijaba tokom svog boravka u Siriji. Ista sudbina zadesila je i priče o Sinbadu Moreplovcu, koje se u najstarijim poznatim rukopisima iz 14. veka ne pojavljuju, već su dodate kasnije, u 18. i 19. veku, i predstavljaju skoro zaseban ciklus.
Jedan od najpoznatijih elemenata zbirke jeste okvirna priča o Šeherezadi. Ta priča verovatno potiče iz persijske književnosti, koja je možda i bila posrednik u prenošenju indijskih bajki na Bliski istok. Okosnicu čini sultan Šahrijar, vladar „Indije i Kine“, koji biva duboko povređen neverstvom svoje žene. Kada potom otkrije da je i žena njegovog brata još gori primer prevare, Šahrijar dolazi do uverenja da su sve žene iste i odlučuje da ih više ne pušta da ga povrede.
- U svom gnevu, pokreće niz svakodnevnih venčanja sa devicama, koje daje pogubiti već sledećeg jutra. Takva surova praksa traje sve dok mu vezir ne uspe da pronađe više nijednu nevinu devojku. U tom trenutku, vezirova kći Šeherezada sama se prijavljuje da postane kraljeva nevesta. Otac se opire, ali ona je odlučna u svojoj nameri.
Prve bračne noći, nakon što konzumiraju brak, Šeherezada zamoli kralja da se poslednji put oprosti sa svojom mlađom sestrom Dunjazadom. Kada ova dođe, po unapred dogovorenom planu, zamoli sestru da joj ispriča jednu priču za laku noć. Šeherezada počinje da pripoveda, a kako noć odmiče, priča postaje sve zanimljivija, ali ostaje nedovršena u zoru. Sultan, radoznao da sazna kraj, odlučuje da poštedi Šeherezadu još jedan dan. Tako se formira obrazac: svake noći ona završava prethodnu priču i započinje novu, koju ponovo ostavlja nezavršenom.
- Ova praksa traje hiljadu i jednu noć. Priče se smenjuju, umeću jedna u drugu, likovi iz jedne priče pričaju drugima svoje priče, a ponekad i likovi unutar tih priča počinju da pričaju dalje – slojevi se gomilaju, pa dobijamo priču u priči u priči. Te večeri nisu samo sredstvo za preživljavanje, već vreme kada kraljova duša, ranjena izdajom, polako zaceljuje kroz magiju pripovedanja.
I dok većina ljudi zna da je Šeherezada pripovedala da bi odložila svoju smrt, manje je poznato šta se dešava kada hiljadu i prva noć prođe. Kada je ispričala svoju poslednju priču, Šeherezada se obraća kralju sa molbom da joj dozvoli oproštaj od njihove trojice sinova, koje mu je rodila u međuvremenu. Kralj, koji se tokom tog dugog razdoblja zaljubio u Šeherezadu i koji je ponovo stekao poverenje u žene, odlučuje da je poštedi. Ne samo da je ostavlja u životu, već je proglašava svojom zakonitom kraljicom.
- Ova priča je, u svojoj suštini, više od bajke – ona je svedočanstvo o snazi reči, o lečenju kroz umetnost pripovedanja, o mudrosti i hrabrosti jedne žene koja je umela da promeni srce jednog vladara. „Hiljadu i jedna noć“ nije samo zbirka fantastičnih avantura – to je večna priča o tome kako se pravda i ljubav rađaju iz tame.
