U nastavku današnjeg članka Vam donosimo jednu emotivnu i poučni ispovest koja se tiče nesrećnog rata koji je zahvatio celi naš region devedesetih godina.Reč je o Ljubi pravoslavcu koji je u teškim trenutcima saznao ko mu je pravi iskreni prijatelj..
- U zabačenim planinskim predelima centralne Bosne, u malom selu Pribraća kod Donjeg Vakufa, živi Ljubo – starac koji u svojoj 88. godini čuva vrednosti jednog prošlog, drugačijeg vremena. Vremena kada su komšije značile više od prezimena na poštanskom sandučetu, kada vera nije određivala ljudskost, a narod nije bio razdvojen po linijama mržnje. Danas, Ljubo spokojno kaže da mu je savest čista jer nikada nikome nije naneo zlo. Njegov život, prožet prijateljstvom, tugom, ratom i hrabrošću, svedoči o tome da pravi čovek može ostati dosledan sebi i u najtežim vremenima.
Pre ratnih sukoba koji su zadesili Bosnu, Pribraća je bila pretežno srpsko selo. Ljubo je tada radio kao vozač autobusa i bio poznat po svojoj skromnosti, marljivosti i dobrom srcu. Bio je čovek koga su podjednako voleli i Srbi, i Muslimani, i Hrvati. Za sve je bio samo Ljubo – onaj koji ne deli ljude po veri ili naciji, već po tome da li su dobri ili loši. „Kroz posao sam upoznao narod, i oni mene. Poštovali smo se međusobno, a ja sam sve jednako gledao“, priseća se s blagim osmehom, kao da misli još putuju putevima kojima je nekada prevozio ljude i njihove sudbine.
- Ali onda su stigla mračna vremena. Rat je uneo tišinu tamo gde su se nekada čuli smeh i pesma. Ljudi koji su zajedno radili i slavili počeli su da se gledaju s nepoverenjem. Ljubo i njegova porodica su proterani iz svog doma, ostali su bez ičega i nisu znali gde će potražiti spas. Pomoć im je stigla iz neočekivanog pravca – od komšije Ramadana Malkoša, muslimana koji ih je primio u svoj dom u selu Dubrave kod Gradiške.
„Kod njega smo bili kao kod najrođenijih. Primio nas je kao porodicu“, priča Ljubo tiho, kao da u mislima ponovo vidi tog čoveka i dane provedene pod njegovim krovom. Ramadan i njegova porodica delili su sa Ljubovim sve što su imali. Tri meseca su proveli zajedno, a ni jednog trenutka se nisu osećali kao gosti – samo kao deo jedne veće porodice. Ljubo se posebno seća kako se Ramadanova ćerka udala dok su boravili kod njih i kako ni tada nije bilo nelagode, samo topline i iskrene brige.
- Nakon rata, Ljubo je čuo da je Ramadan preminuo. Ta vest ga je duboko pogodila jer nisu stigli da se oproste kako dolikuje. Dok priča o tome, njegov pogled postaje zamišljen, kao da razgovara s prijateljem koga još uvek nosi u srcu.
Kada su sukobi završeni, Pribraća više nije bila isto selo. Većina srpskih porodica je otišla, a ostale su samo dve kuće i četiri duše: Ljubo, njegova supruga, brat i snaha. Uprkos svemu, Ljubo je odlučio da se vrati. Bio je prvi koji se vratio u svoje dvorište, među ruševine i tišinu koja je svedočila o izgubljenom vremenu.
- „Niko me nije gledao popreko. Komšije me pozdravljaju, znaju ko sam i kakav sam. Idem uzdignute glave i ne dam da me mržnja zarazi. Ona ne vodi nikuda“, kaže odlučno. Jedini neprijatni trenutak koji pamti posle povratka bio je kada su mu lopovi upali u kuću dok je sa suprugom boravio u Novom Sadu. Ukrali su tek nešto posuđa i malo rakije, ali više od same krađe zabolela ga je pomisao da nije bio tu da zaštiti dom. Ipak, utehu mu je pružilo to što su mu komšije odmah rekle ko je počinilac, pokazujući da među ljudima još uvek ima poštenja i solidarnosti.
Danas Ljubo živi mirno. Njegova deca su rasuta po svetu – sinovi u Novom Sadu i Sarajevu, ćerka u Americi. „Ne brinem za njih, snaći će se. Nisu zlonamerni, to su na mene povukli“, dodaje kroz blag osmeh.
- Trideset godina je proveo za volanom autobusa, a sada putuje samo kroz uspomene, sećajući se vremena kada su ljudi više verovali jedni drugima. „Rat me nije promenio. Nisam dozvolio da postanem neko drugi. Ja sam Ljubo – čovek, pa tek onda Srbin. A Ramadan, moj komšija, bio je isto to – prvo čovek, pa tek onda Musliman“, izgovara tiho, ali sa snagom koja odoleva zubu vremena.
Ljubo iz Pribraće nije samo svedok jednog prošlog vremena; on je dokaz da ljudskost može preživeti i najteže oluje istorije. Njegova tišina govori više od reči, a njegova priča podseća da ni u najmračnijim periodima vatra mržnje ne može progutati svetlost dobrote.
