BONUS TEKST
- Priča o popu Miletu iz Loznice i njegovoj ćerki Jovani jedna je od onih koje se duboko urezuju u kolektivnu svest malih sredina, ali i u srce svakog ko razume složenost porodičnih odnosa. To nije samo priča o veri, tradiciji i roditeljstvu — to je tihi sukob između ideala i ljubavi, između očekivanja i stvarnog života.
Pop Mile je godinama bio stub zajednice: strog, načelan, veran crkvi i njenim učenjima. Njegov autoritet je bio neupitan, njegova reč u selu često završna. Iza takvog stava stajao je čovek koji je, čini se, veru stavio ispred svega — pa i ispred emocija. U njegovom svetu, pravila su jasna, a odstupanje od tih pravila ravno je izdaji.
- Jovana, njegova jedina ćerka, odrasla je u takvom okruženju. Od detinjstva uz molitve, postove i praznike, bila je primerna devojčica kakvu bi svaki sveštenik poželeo. Ali kako to često biva, kada dete ode od kuće i prvi put istinski udahne život mimo roditeljskog nadzora, ono što sledi ne mora biti bunt — ali može biti izbor. A izbor, ako se ne uklapa u sliku koju roditelj ima, može delovati kao izdaja.
U Novom Sadu, Jovana je upoznala Muamera. Njihova ljubav nije bila skandal. Bila je jednostavna, tiha, iskrena. No, činjenica da dolazi iz druge vere za popa Mileta bila je nepremostiv zid. Umesto da vidi čoveka koji je njegovoj ćerki doneo mir i ljubav, on je video simbol napuštanja svega što je godinama gradio i propovedao. Venčanje bez blagoslova porodice bilo je poslednji čin — čin koji je Mile protumačio kao konačno odricanje. Od tada, njegovo ćutanje prema Jovani postalo je oštro kao nož.
- S druge strane, Jovana nije pokazala znake mržnje. Nastavila je život u Beogradu, osnovala porodicu i rodila sina Luku — ime koje, simbolično, ne nosi verski pečat, već poruku pomirenja. Njih dvoje, Jovana i Muamer, možda su nenamerno postali ogledalo jednog novog sveta — sveta u kom su razlike prihvaćene, ne kao pretnja, već kao bogatstvo.
Ipak, za Jovanu postoji praznina. Jer koliko god bila hrabra i istrajna, dete uvek čezne za roditeljskim prihvatanjem. Komšije pričaju da je pokušavala da pošalje slike svog sina ocu, da mu se obrati, da ga pozove. Sve uzalud. Zidovi koje je njen otac podigao nisu popustili, čak ni pod teretom vremena.
- Mile, s druge strane, možda nije zloban čovek. Možda je samo duboko ukorenjen u svojoj istini, toliko da ne zna kako da iz nje izađe. Ljubav prema detetu u njemu verovatno nije nestala, već se povukla, ugušena osećajem izdaje i nesposobnošću da pomiri svoja uverenja sa stvarnošću. Njegova rečenica: „Ona je sama izabrala da napusti ovu kuću i Boga“, govori više o njegovom bolu nego o osudi. Možda u toj rečenici leži i njegova nemoć, jer ni vera ni uloga sveštenika nisu ga pripremile na ovo iskušenje — da oprosti.
U mestima kao što je Loznica, ovakve priče žive dugo. Ljudi šapatom prepričavaju detalje, nagađaju, zauzimaju strane. Neki brane popa Mileta, pozivajući se na njegovu doslednost. Drugi brane Jovanu, podsećajući na ljubav koja ne poznaje granice. A istina, kao i uvek, leži negde između. U tišini. U neizgovorenim rečima. U pogledu koji čeka.
- Možda će, jednog dana, vreme ipak učiniti ono što nikome sada ne polazi za rukom. Možda će Mile, sa senkom prošlih godina u očima, odlučiti da pogleda unuka. Možda će tada tišina konačno biti zamenjena rečima. Možda će umesto pitanja „zašto?“ doći zagrljaj. Jer, uprkos svemu, između roditelja i deteta postoji nit koja, ma koliko se tanjila, retko kada zaista puca.
