Tema današnjeg članka je duboka tuga koju Anna, mlada devojka, nosi nakon gubitka svoje majke, i istraživanje neizrečenih poruka koje je njena majka ostavila iza sebe. Ova priča bavi se pitanjima života, smrti, i neizgovorenih tajni koje često ostaju sakrivene, ali duboko utiču na one koji ostaju.
Anna je nakon smrti svoje majke saznala da je ona skrivala mnogo sitnica, stvari koje su na prvi pogled izgledale nevažnim, ali su za nju postale ključne. Teta Valja, koja je povremeno dolazila kod njene majke, spomenula je kako je njena mama često pisala nešto na stolu, a to je bilo dovoljno da Anna počne pretraživati stan u potrazi za odgovorima.
Dok je razgledala svaki kutak svog doma, čak je i najskrivenije fioke proveravala, nadajući se da će pronaći nešto što je njena mama ostavila za sobom.
I zaista, u jednoj od fioka sa starim fotografijama, Anna je pronašla malu kožnu beležnicu. Unutra je bila jasna poruka: „Počelo 12. februara. Doktor Kulev je rekao – pol godine, godinu. Moram sve da pripremim za Anu“. Ova poruka bila je početak otkrivanja nečega što Anna nije mogla ni da zamisli. Na poslednjoj stranici beležnice nalazila se ključna informacija: „A. S. Gradsko groblje, sektor 15, red 7. Dogovoreno, tačno za tri meseca, u 14 sati. Sve je spremno.“ Anna je brzo shvatila da je njena mama znala da je neizbežna smrt na putu, i sve je unapred isplanirala.
Ovo otkriće promenilo je Anninu perspektivu. Iako je završila školu sa zlatnom medaljom i položila sve ispite, radost tog trenutka bila je duboko potisnuta. Njena mama je planirala da uživa u njenom uspehu, kupila je čak i novo elegantno zeleno odelo za posebnu priliku, koje je ostalo netaknuto, visilo u ormanu sa cenovkom. Pored toga, mama je imala planove za malu proslavu u domu sa tortom po starom receptu bake. Ali, sada, kada su svi bili tu, Anna je samo osećala tugu i prazninu.
Na dan svoje maturantske zabave, Anna je došla u jednostavnoj plavoj haljini koju je kupila prethodne godine, ali nije mogla da se raduje. Unatoč tome što je pokušavala da se osmehne i uživa, duboko u sebi osećala je samo gubitak. Učiteljica razreda, Elena Ivanovna, nekoliko puta je dolazila do nje, govoreći kako zna da je tužna, kako bi njena mama želela da bude srećna na tom danu i da će biti uspešna. Ali kada je došao trenutak da pleše sa roditeljima, Anna je tiho napustila salu i izašla napolje. Sedeći u dvorištu škole, gledajući u zvezde, nije mogla da ne pomisli: „Mamo, kako ću bez tebe? Zašto si otišla tako rano?“
Ova priča o Anni otkriva snažnu poruku o životu i smrti. Niko nikada ne može potpuno da razjasni sve tajne koje ostavljamo za sobom, jer su mnoge od njih skriveni u našim postupcima i planovima. Anna nikada nije saznala sve s kim je njena mama bila u kontaktu, ali je otkrila da naši životi, pa čak i tiha pitanja koja ostavljamo iza sebe, oblikuju nas na načine koje često ne razumemo
