Odnosi među svekrvama i snajkama su od pamtiveka nepresušna tema,dok retko nailazimo na dobre odnose oni suprotni su skoro pa svakodnevni,u nastavku pročitajte ispovest jedne bake Zare..
- Gospođa Zara, žena u zrelim godinama poznata po svojoj skromnosti, marljivosti i iskrenosti, odlučila je nakon mnogo godina ćutanja da podeli svoju životnu priču. Ne radi se o želji za samosažaljenjem, već o snažnoj i iskrenoj poruci drugim ženama, majkama i svekrvama – o značaju postavljanja granica, samopoštovanju i zdravim porodičnim odnosima.
Njena priča započinje pre 23 godine, kada je s radošću prihvatila svoju snahu u porodični dom. Zara je tada bila uverena da s dolaskom mlade žene u porodicu započinje novo poglavlje života njenog sina – puno ljubavi, poštovanja i zajedničkog građenja budućnosti. Međutim, ubrzo nakon rođenja njihovog prvog deteta, počeli su da se gomilaju problemi koji su se ticali svakodnevnog funkcionisanja porodice, a najviše – nedostatka zahvalnosti.
- „Radila sam osam sati dnevno, bila jedina zaposlena u kući“, priseća se Zara. „Dolazila sam kući iscrpljena, s kesama iz prodavnice, a dočekivao me nered, beba koja plače, i snaha koja leži na kauču. Nije bilo večere, nije bilo reda – a kamoli zahvalnosti.“
Zara je, iako premorena, prihvatila da pored zaposlenja bude i kuvarica, čistačica, bebisiterka i finansijski stub. Ipak, iako je sve to činila iz ljubavi, kako kaže, ljubav ne znači da treba dozvoliti da vas iskorišćavaju. Ključni trenutak desio se jednog dana kada je, posle napornog dana, ušla u kuću i postavila jedno jednostavno pitanje snahi: „Zar ne možeš bar skuvati ručak?“
- Odgovor koji je dobila bio je neprijatan – snaha joj je zalupila vrata pred nosom uz opravdanje da je umorna jer je „rodila dete“. U tom trenutku, Zara je shvatila da više ne može da živi takvim životom i donela je tešku, ali neophodnu odluku.
Rekla je sinu i snahi da imaju rok da se isele. Jasno i odlučno je istakla da više ne želi da bude jedina koja radi, čisti, kuva i finansira sve, a zauzvrat dobija nerazumevanje i nepoštovanje.
- Snaha joj je tada rekla da „nema ni vode“, pokušavajući da izazove sažaljenje. Zara joj je odgovorila bez ustručavanja: „Biće – kad se zaposliš i uvedeš sebi vodu. Do tada peri veš na ruke, kao naše bake.“
Nakon šest meseci, dogodilo se ono što je godinama čekala – sin i snaha su se zaposlili, počeli da rade u smenama kako bi se brinuli o detetu, a Zara im je, iako ih je zamolila da se isele, pomogla u pronalasku i kupovini kuće koju su mogli otplaćivati. Ipak, ta pomoć je došla uz jasno postavljene granice i poštovanje koje je, kako kaže, oduvek zasluživala.
„Rekla sam im: u mojoj kući se trud ne podrazumeva – on se poštuje.“
Godinama kasnije, sin joj je zahvalio na toj odluci. Priznao je da je tada mislio da je bila stroga, ali sada shvata da ih je time naučila najvažnijim životnim lekcijama: odgovornosti, poštovanju i zahvalnosti.
- Zara je kroz suze i osmeh rekla da nikada nije želela da bude ničija sluškinja niti bankomat, već da bude osoba koju će njena porodica poštovati zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što daje. Danas ima skladan odnos sa snahom, sinom koji je ceni, i unuke koji je vole – ali, kako kaže, to ne bi imala da nije na vreme rekla – dosta.
Na kraju, šalje snažnu poruku ženama:
- „Volite sebe. Ako svom detetu dajete sve bez granica, ne učite ga ljubavi, već zavisnosti. Naučite ih odgovornosti – to je najveći dar koji možete da im ostavite. Samo tako ćete jednog dana dobiti poštovanje koje zaslužujete, a ne biti žrtva sopstvene dobrote.“
