U današnjem članku Vam donosimo priču medicinske sestre koja nije odustajala od čoveka od kojeg su svi odustali. Nije imala moć ni bogatstvo, samo plavu uniformu i čisto srce, a njena vera je donela nešto najlepše od života…
Bolničke sobe su mesta gde se nada i tuga prepliću, gde život i smrt ponekad stoje jedno uz drugo, a vreme kao da gubi značenje. U takvom prostoru svakog dana sedela je Emma Carter, medicinska sestra poznata po svojoj upornosti i blagosti. Njena posvećenost poslu bila je više od dužnosti – bila je izraz duboke ljudskosti.
Tri godine Emma je brinula o Alexanderu Reedu, uspešnom njujorškom biznismenu koji je nakon teške saobraćajne nesreće pao u komu. Lekari su gubili nadu, a bolnica ga je posmatrala samo kao još jedan težak slučaj. Javnost je u njemu videla milionera čija je sudbina zapečaćena, ali za Emmu on nije bio broj u sistemu, već čovek kome je verovala da može pomoći, makar samo prisustvom.
- Ona je verovala da svako biće, bez obzira na stanje, zaslužuje poštovanje i nežnost. Svake večeri sedela bi pored njegovog kreveta i čitala mu naglas knjige, pričala o vremenu i o godišnjim dobima, o svetu izvan bolničkih zidova. Ponekad bi govorila i o sebi – o svom detinjstvu, o ocu bolničaru koji ju je inspirisao da izabere ovaj poziv, o neostvarenim snovima koje je u tišini delila sa pacijentom koji, kako su govorili, ne čuje.
Kolege su joj često govorile da gubi vreme, da su njeni razgovori besmisleni. Ali Emma je uvek mirno odgovarala da duša čuje i onda kada telo ćuti. Vremenom je između nje i Alexandera nastala nevidljiva veza, tiha i nenametljiva, ali stvarna – odnos koji se nije mogao objasniti medicinskim terminima. Bilo je to kao da razgovaraju bez reči, kao da se razumeju kroz tišinu.
- Nakon tri godine neizvesnosti, Alexanderova porodica odlučila je da donese najtežu odluku – isključivanje aparata koji su ga održavali u životu. Lekari su procenili da više nema šanse za oporavak. Tog jutra Emma je stajala pored njegovog kreveta i osećala težinu trenutka. Znala je da o toj odluci ne može ništa da kaže, ali srce joj nije dopuštalo da ćuti.
Nagnula se ka njemu i šapatom izgovorila reči koje su dolazile iz dubine njene duše: „Oprostite, gospodine Reed… samo želim da znate – neko vas je čekao. I neko će vas se uvek sećati.“ Potom ga je poljubila u čelo, misleći da mu se zauvek oprašta. Tog trenutka dogodilo se nešto neočekivano – nečujan pokret, jedva primetan trzaj njegovih prstiju. Emma je zadrhtala, misleći da joj se učinilo, ali kada je pogledala monitor, linije koje su godinama bile mirne počele su da se menjaju.
Lekari su pohrlili u sobu, ne verujući svojim očima. Alexander je pokazivao prve znake buđenja. Niko nije mogao objasniti šta se dogodilo, ali Emma je znala da se čudo ponekad rađa iz najiskrenije ljudske prisutnosti. Njena vera da duša čuje, čak i u tišini, tada je dobila svoje potvrđenje.
- Narednih dana Alexander je polako počeo da otvara oči i da reaguje na glasove. Njegov oporavak bio je dug i težak, ali svaka rečenica koju mu je Emma godinama šaputala postajala je deo njegove nove stvarnosti. Kada je konačno mogao da govori, prvo ime koje je izgovorio bilo je njeno. Zahvalio joj je na tome što nije odustala, iako je ceo svet izgubio veru u njega.
Emma je nastavila da radi u bolnici, tiho, bez želje za slavom. Nije verovala da je učinila nešto nadprirodno – samo ono što svako ljudsko biće treba da učini za drugo: da ne prestane da veruje, ni kada sve izgleda izgubljeno. Njena priča ostala je primer kako toplina, strpljenje i iskrena briga mogu biti snažnije od svakog leka. U bolničkim sobama, gde se život i smrt dodiruju, ponekad je upravo ljudska duša ta koja odlučuje da se probudi.
