Ponekad istina ispliva onda kada je najmanje očekujemo i potpuno promeni život iz korena. U ovom članku donosimo priču o Zainab koja je kroz šok i nevericu saznala šta je njen otac skrivao od nje godinama…
Zainab je odrastala u svetu u kojem je vrednost ljudskog bića merena spoljašnjim izgledom. Dok su drugi uživali u tome da ih ljudi primećuju, ona je živela sa stalnim podsećanjem da je drugačija. Rođena slepa, bila je suprotno od ideala koje je njena porodica veličala. Njeni roditelji su težili savršenoj spoljašnjoj lepoti, a Zainab je, samim svojim postojanjem, bila u njihovim očima greška. Sestra i sestra bile su njihova ponosna zvezda – vitke, sjajnih očiju, privlačne mladim muškarcima. Njihove osmehe svi su želeli, njihovo prisustvo izazivalo je divljenje. Zainab, međutim, nije izazivala ništa osim sažaljenja i nespretnog bežanja pogleda. Ljudi su je tretirali kao da je njena nesavršenost nešto sramotno, a ona je postala nevidljiva u sopstvenom domu.
Nakon što joj je majka preminula kada je imala samo pet godina, Zainab je izgubila jedini oslonac ljubavi koji je imala. Otac, nekada blag i pažljiv, pretvorio se u hladnog čoveka, punog gorčine i ljutnje. Za nju je imao samo oštre reči, nazivao ju je teretom i sramotom. Na porodičnim obrocima nije smela da sedi sa drugima, a kada bi dolazili gosti, zaključavali su je u sobu, kako je niko ne bi video. Njene sestre su bile slavljenice, a ona tamni kutak kuće. Nije imala pravo ni na pažnju ni na nežnost, ali je pronašla utehu u svetu knjiga. Brajevo pismo postalo je njen prozor u univerzum koji nije mogla videti očima, ali je mogla doživeti srcem. Knjige su joj bile saputnici, a svaka rečenica novi svetionik u mraku u kojem je živela.
- U svojoj tišini i samoći Zainab je nalazila mir, ali sudbina joj nije dozvolila da u tom miru ostane zauvek. Kada je napunila dvadeset jednu godinu, njen otac je doneo odluku koja će je zauvek obeležiti. Jednog dana ušao je u njenu sobu i bez imalo saosećanja rekao da će se sutradan udati. Nije imala pravo da pita za koga, niti da izrazi svoj glas. Kao i uvek, njen život nije pripadao njoj. Otac je hladno dodao da će njen muž biti prosjak iz džamije. “Ti si slepa, on je siromašan – pravi par.” Njene nade su se raspale u trenutku, ali nije mogla ništa da promeni.
Sutradan je izvedena na skromnu ceremoniju, dok su ljudi oko nje šaputali i rugali se “slijepoj devojci i prosjaku”. Kada je sve završilo, otac ju je gurnuo prema njenom mužu i rekao da je sada on njen problem. Tako je Zainab započela svoj novi život, sa čovekom kojeg nikada nije videla i koga nije poznavala.
- Ali ono što je usledilo bilo je suprotno od svega što je očekivala. Njen muž, Juša, odveo ju je u malu kolibu na kraju sela i tiho joj rekao da, iako je skromno, tu će biti sigurna. U njegovom glasu osetila je nešto što nikada nije poznavala – toplinu i blagost. Vremenom je otkrivala da poseduje ono što joj je celog života nedostajalo: saosećanje, pažnju i razumevanje. Počeo je da joj opisuje svet koji je ona mogla samo da zamišlja – šum reke, lišće koje šušti na vetru, ptice koje pevaju na granama. Njegov glas postao je njen vodič kroz boje i slike koje nije mogla videti, ali ih je osećala u srcu. Svako njegovo slovo budilo je slike u njenom unutrašnjem svetu, a u tim trenucima počela je da spoznaje sreću.
U tim jednostavnim danima, pored njega, Zainab je otkrila da njena osećanja više nisu bila samo zahvalnost. Zaljubila se, prvi put u životu, i to ne u izgled, već u dušu čoveka koji je umeo da vidi njenu unutrašnju svetlost. On je bio jedini koji ju je posmatrao ne kao teret, već kao ljudsko biće puno vrednosti. Njenu krhku sreću prekinuo je susret na pijaci sa sestrom Aminom. Sestre koje su uvek bile slavljenje zbog svoje lepote nisu pokazivale trunku milosti prema njoj. Amina ju je uvredila rečima koje su je presekle kao nož, nazivajući je slepim pacovom i podsmevajući se njenom životu sa “prosjakom”. Zainab je pokušala da ostane pribrana i izgovorila da je srećna, ali suze su joj klizile niz lice. Tada je shvatila da mora da potraži istinu o svom mužu, jer je nešto u njenom srcu govorilo da priča nije onakva kakvom su je predstavili.
Kada mu je u poverenju postavila pitanje, Juša je kleknuo pred nju i otkrio tajnu koja je zauvek promenila njen pogled na svet. Nije bio prosjak. Bio je sin emira, naslednik ugledne porodice. Sve vreme je živeo skromno jer je želeo da pronađe nekoga ko će ga voleti zbog onoga što jeste, a ne zbog bogatstva i moći. Otac Zainab ga je namerno sakrio od nje i od svih, ubeđen da se time oslobađa “tereta”. Ali istina je bila potpuno drugačija – Zainab je, uprkos svim preprekama i bolu, pronašla ljubav, poštovanje i životnu snagu tamo gde se najmanje nadala.
