U današnjem članku pišemo o hrabrom životu Razije i Siniše Jovića, bračnog para koji je pre mostu, predrasudama i različitim izazovima, izgradio svoj dom i porodicu u Zebincu, planinskom selu u opštini Novo Brdo, u blizini Prištine.
Njihova priča nije samo priča o ljubavi i opstanku, već i o tome kako se predrasude, problemi i izazovi mogu prevazići ljubavlju i međusobnim poštovanjem.
Razija, koja je pre petnaestak godina napustila Tiranu i udala se za Sinišu, nije samo promenila mesto življenja, već je i postala deo zajednice koja je bila duboko podeljena. Iako su bili suočeni s nerazumevanjem i kritikama sa svih strana, njihova kuća u Zebincu izgrađena je na ljubavi, strpljenju i zajedničkom trudu. Prve godine braka bile su teške, jer je jezička barijera bila prepreka, ali Razija je naučila srpski jezik i danas tečno govori sa moravskim naglaskom. Iako su morali da se suoče sa osudama kako od Srba, tako i od Albanaca, njihova posvećenost porodici i životu u skladu sa sopstvenim vrednostima stvorila je domaćinstvo koje je postalo simbol opstanka i međusobne podrške.
Jovići imaju više od petnaest hektara zemlje, kao i stoku koju čuvaju danju i noću. Zemlja, koja je deo Sinišine dedovine, nije na prodaju i pruža im osnovne resurse za život. Ipak, kako bi se zaštitili od krađa i drugih opasnosti, posebno zbog činjenice da su zemlju često napadali i kvadovi albanske omladine, Raza i Siniša koriste šarplanince i sigurnosne kamere koje im je donirala crkva. Ova zaštita nije samo za njihovu stoku, već i za opstanak celokupne porodice i svih onih koji zavise od njihove pomoći. Čak i u takvim uslovima, Jovići su postali temelj zajednice, pomažući socijalno ugroženim Srbima u Kosovskom pomoravlju.
Iako život nije bio lak, oni su nastavili da žive pošteno, bez traženja sažaljenja. Raza i Siniša su se venčali u crkvi, a njihova deca, Marina i Mihajlo, bili su kršteni u Manastiru Draganac, što je bio i znak pripadnosti srpskoj zajednici. Iako su deca govorila i albanski jezik i često provodila raspuste u Tirani, Raza i Siniša su ih vaspitavali da cene ljude po tome kakvi su, a ne po verovanjima ili jeziku kojim govore. Uprkos svim preprekama koje su nailazili, Jovići su u svom selu postali simbolom poštovanja i ljubavi koja je prešla sve granice.
Komšije nisu uvek gledale blagonaklono na njihov brak, jer je Raza Albanka, a Siniša Srbin. I dok su se neki meštani ljutili na Razu zbog toga što je udala za Srbina, drugi su je kritikovali jer je donela „stranku“ u selo. Međutim, Jovići nisu podleli zlonamernim pogledima i osudama. Nastavili su da grade svoju priču, verujući da ljubav i poštovanje mogu prevazići sve razlike i podela.
Ovaj tekst nam pokazuje kako je ljubav u stanju da prevaziđe kulturne, jezičke i verske razlike i kako se porodica može izgraditi čak i na granici sukoba, predrasuda i nesigurnosti. Jovići su postali čuvari linije razdvajanja, a njihova priča je inspiracija za sve nas, podsećajući nas da životni izazovi mogu biti prevaziđeni zajedništvom, upornošću i međusobnim poštovanjem
