U ovom članku Vam donosimo priču čija radnja prati jedan neočekivani događaj i automobil koji je tu večer izgubio kontrolu…
Kasna novembarska noć polako se spustila nad područjem malog nemačkog grada Elzdorfa. Nebo je bilo sivo, a sitna kiša se stapala s maglom koja je ležala tik iznad mokrog asfalta. Farovi automobila probijali su gusti vazduh, a ljudi su jurili svojim domovima, želeći da što pre pobegnu iz hladne večeri. U takvom vremenu, retko ko bi obraćao pažnju na prilike pored puta – sve dok tihi metalni tresak nije narušio monotoniju.
- Stari plavi automobil, Volkswagen Passat, izgubio je kontrolu na klizavoj krivini i izletio u suprotnu traku. Vozilo se prevrnulo i potom udarilo u drvo. Uz zvuk pucanja stakla i savijanja lima, zaustavilo se na mokrom tlu pored puta. Kroz razbijeni prozor izlazila je para, a unutar kabine čulo se prigušeno jecanje.
Prva osoba koja je stigla do slupanog vozila bio je čovek neuglednog izgleda. Zvao se Luka Vajs. Dugačka, razbarušena kosa i brada, iznošena jakna i čizme prekrivene blatom davale su mu izgled nekoga ko je danima van domašaja normalnog života. Ipak, on je bez oklevanja prišao olupini. Kroz poluraspadnuti prozor pokušao je dozvati vozača, lupajući po ivici stakla i nadajući se odgovoru.
- U vozačevom sedištu nalazio se mladić po imenu Filip Dorner. Lice mu je bilo prekriveno krvlju, a pogled mutan. Luka je pokušao otvoriti vrata, ali su bila zaglavljenа. Bez razmišljanja je uzeo kamen i počeo razbijati ostatke prozora. Staklo ga je seklo po rukama, ali on se nije zaustavljao sve dok nije uspeo otvoriti dovoljno prostora da izvuče povređenog. Položio ga je pažljivo na mokru zemlju i pokušao mu olakšati disanje.
Automobili su i dalje prolazili. Neki su usporavali da vide šta se dešava, neki su samo trubili i nastavljali dalje, ali niko se nije zaustavljao da pomogne. Tek nekoliko minuta kasnije pojavila se policijska patrola. Zvuk sirena odjekivao je kroz maglu dok su se približavali.
Jedan od policajaca, iskusni inspektor Karl Hofman, viknuo je Luki da se odmakne od povređenog, misleći da se možda radi o napadaču. Luka je očajnički pokušavao objasniti da mladić još diše i da mu je potrebna hitna pomoć, ali policajci su bili oprezni. Njegov izgled, prljava odeća i krv na njemu bili su dovoljni da izazovu sumnju. Policajka Erika Miler prošaputala je mogućnost da je Luka možda pokušao opljačkati unesrećenog, pa su mu bez mnogo razmišljanja stavili lisice.
- Dok su hitne službe odvozile Filipa, još uvek živog, Luka je protestovao, govoreći da je učinio sve da ga spase. Policajci mu nisu verovali, ali situacija se promenila kada je inspektor Hofman proveravajući okolinu primetio torbu koju je Luka ostavio pored puta. Bila je stara i pohabana. Kada ju je otvorio, unutra su se nalazile stvari koje nisu odgovarale slici o čoveku koga su upravo uhapsili. Među predmetima su bile medicinske rukavice, zavoji, sredstva za dezinfekciju, potvrda o stažu obavljenom u jednoj klinici i diploma na ime dr. Luka Vajs, specijalista hirurgije.
Karl je, zatečen onim što je otkrio, prišao Luki i skinuo mu lisice. Tek tada ga je pažljivo osmotrio – ožiljci na rukama bili su tipični za nekoga ko je godinama radio sa skalpelima. Na vratu se video jedva primetan trag od nekadašnjeg identifikacionog bedža.
Na pitanje zašto izgleda kao skitnica, Luka je dugo ćutao, a zatim tiho ispričao svoju priču. Nekada je radio kao hirurg u Bonu, ali nakon smrti supruge Sofije u saobraćajnoj nesreći, potpuno se slomio. Krivio je sebe jer je zakasnio u operacionu salu tog dana i, nesposoban da se suoči sa sopstvenim bolom, napustio je posao i život kakav je poznavao. Otišao je bez odredišta, lutajući i pokušavajući pobjeći od sećanja, ali deo njega ostao je lekar koji ne može ignorisati tuđu nevolju.
- U tom trenutku policajka Erika prišla je sa informacijom iz bolnice. Filip se osvestio i uspeo da izgovori nekoliko reči. Rekao je da mu je nepoznati muškarac spasio život i da bez njega ne bi izdržao do dolaska hitne pomoći. Karl je duboko udahnuo, svestan da je nepravdu zamalo učinio čoveku koji je uradio nešto plemenito. Okrenuo se Luki i ponudio mu da pođe sa njima do bolnice, jer je možda mogao biti od pomoći.
Luka je polako podigao glavu i u njegovim očima pojavila se slaba, ali jasna iskra – nešto što je dugo bilo ugašeno. Pristao je da krene, nesvestan da će ono što čeka i njega i policiju biti daleko neočekivanije od svega što se te večeri dogodilo.
