U današnjem članku pišemo o jednoj dirljivoj priči o ljubavi, prijateljstvu i humanosti koja ne poznaje granice, verovanja ili tradicije. Ova priča nas podseća da, i u najmračnijim trenucima, kada se činilo da su svi otišli, jedan čin dobrote može promeniti sve i doneti svetlost tamo gde je bila samo tmina.
Badnji dan u malom selu u Bosni bio je prepun snega, mirisa suve hrane i kolača, a ljudi su slavili i uživali u prazničnom duhu. Ali ne i baka Milka. Živela je sama, ostarjela i zaboravljena od svojih sinova, koji su je pozvali tek iz obaveze, pričajući joj da ne mogu doći zbog svojih obaveza.
Milka nije plakala. Nije im zamerala. Ali srce joj je bilo hladno, kao i njena kuća, koja je bila bez vatre, bez tog malog plamena koji je nekada unosio toplinu i život u njen dom.
Dok je sedila u mračnoj tišini svoje kuće, smireno je prihvatila sudbinu. Razmišljala je o prošlim vremenima, kada je njen dom bio ispunjen smehom, veseljem i ljubavlju, ali sada je ostala samo tišina, hladna i neprijateljska. I dok je čekala u tom mraku, sve dok nije pomislila da je zima možda stvarno donela kraj, pojavilo se nešto što nije očekivala – posetio je Edin, njen komšija, mladić kojeg je voleo i poštovao, ali koji nije bio njen sin.
- Edin, mladi Musliman, nije imao nikakvu obavezu prema Milki osim što je bio njen komšija. Ali ono što je imao bilo je nešto što Milka nije imala – srce puno ljubavi i poštovanja za ljude oko sebe. Došao je u njen dom, iako nije bio deo njenog praznika. Došao je, nije pitao šta drugi misle, nego je jednostavno znao šta je ispravno. Milka je bila zbunjena, gledajući ga kako brižljivo loži vatru, donosi hranu i pruža joj sve ono što su njeni sinovi trebali da učine.
„Zima ne pita ko se krsti, a ko klanja. Zima pita imaš li drva i imaš li koga svog,“ rekao je Edin, pokazujući joj da ljubav ne poznaje religijske razlike, da briga za druge nije vezana za praznik, već za ljudskost. Praznik, kako je rekao, nije samo dan, već svaki dan kada čovek čini dobro za drugog. I tako je Milka, umesto da sedi sama u tišini, dobila sve što joj je trebalo – toplinu, ljubav i ljudsku pažnju.
Edin je ostao s njom do kasno u noć, pričajući joj šale, slušajući njene priče o prošlim vremenima, i učinio da se Milka oseća voljeno i poštovano. Kad je svanulo božićno jutro, staza do njene kuće bila je očišćena, drva složena, i komšije su prolazile i čestitale joj praznik. Milka je s ponosom odgovorila: “Moji sinovi su mi poslali izvinjenje, a Bog mi je poslao sina. Zove se Edin.”
- Dok su njeni sinovi saznali šta se desilo, bilo ih je sramota. Ali Edin nije tražio zahvalnost; za njega je najveća nagrada bila što Milka više nikada nije dočekala nijedan praznik sama. Praznici su postali vreme kada je ljubav, ne samo obitelj, već i prijatelji, postala osnovna vrednost. Na stolu su uvek bile dve tacne – jedna za Milku, jedna za Edina.
Ova priča nas podseća da ljubav i poštovanje nisu vezani za krvnu povezanost, već za ljudskost, pažnju i spremnost da pomognemo onima kojima je pomoć najpotrebnija. ljubav ne treba prevodioca
