Na današnji dan, 12. marta, se sećamo jednog od najtragičnijih trenutaka u novijoj istoriji Srbije – smrti Zorana Đinđića, tadašnjeg premijera, koji je ubijen 2003. godine. Više od dve decenije nakon njegovog atentata, njegov gubitak i dalje duboko pogađa njegovu porodicu, naročito sestru Gordanu Đinđić Filipović, koja je retko govorila o svom bratu, ali je u jednom od svojih javnih nastupa otvorila dušu i otkrila emotivne detalje iz njihovog života.
Blizak odnos između brata i sestre
Zoran Đinđić i njegova sestra Gordana imali su izuzetno blizak i specifičan odnos. Iako su se kroz život suočavali sa brojnim izazovima, uključujući i selidbe zbog porodične situacije, Zoran je uvek bio tu za svoju sestru. Njihova povezanost bila je duboka i emocionalna. Iako je Zoran bio vrlo zauzet političkim obavezama, nikada nije zapostavljao svoje porodične odnose i uvek je nalazio vreme za razgovore sa sestrom.
Zoranov uticaj i tragedija za porodicu
Zoranov život i rad ostavili su neizbrisiv trag na sve oko njega, ali za njegovu porodicu, njegova smrt 12. marta 2003. godine bila je nenadoknadiv gubitak. Za njegovu sestru Gordanu, koja je bila veoma vezana za njega, taj trenutak značio je nestanak dela nje same. U jednoj od svojih retkih javnih ispovesti, Gordana je ispričala da su njeni roditelji, kao i ona, znali da je Zoran bio posebna osoba, još od njegovog najranijeg detinjstva. Razlikovao se od svojih vršnjaka po razmišljanju, ponašanju i pristupu životu, a njegova sposobnost da balansira različite obaveze bila je neverovatna.
- Kada je Zoran ubijen, njegova sestra je bila slomljena. Opisivala je kako joj je bilo teško da se pomiri sa njegovom smrtu i da je deo nje same nestao zauvek. Njegova smrt nije samo bila gubitak brata, već i gubitak osećaja sigurnosti. U tom periodu, život se za Gordanu promenio iz temelja. Otvoreno je pričala o tome kako je teško preživeti takvu tragediju, jer je ceo njen svet bio vezan za njega, a sada je morala da nauči živeti bez njega.
Osećanja roditelja
Njegova majka, Mila Đinđić, takođe je imala neizmernu tugu. U jednom od intervjua, opisala je trenutak kada je videla svog sina nepomičnog na bolničkom krevetu. Bila je u šoku i nije dozvolila lekarima da joj ublaže bol lekovima za smirenje. “Neka boli!”, vikala je, jer nije želela da umanji svoju patnju. Ovaj duboki emotivni trenutak potvrđuje koliko je Zoran bio važan za svoju porodicu, a naročito za svoju majku, koja ga je volela sa svim svojim srcem.
Nadalje, Gordana je isticala da je Zoranova smrt bila izuzetno teška i za nju, jer je on bio njen “jedini brat”, a ona nije mogla da zamisli život bez njega. Prošle su godine, ali bol nikada nije prestala. Često je pominjala da je to najteže živeti s takvim gubitkom – “život s tugom je teži od života uopšte”, dodala je Gordana.
Sećanja na detinjstvo i Zoranov karakter
Zoran je bio inteligentan i talentovan mladić još u detinjstvu. Uvek je bio vrlo aktivan i bio je izuzetno darovit u šahu, karateu, a imao je i dosta prijatelja. On i Gordana su zajedno odrasli u Bosanskom Šamcu, a potom se preselili u Beograd. Zoran je oduvek imao snažnu ljubav prema Bosni, što je bilo odraženo u njegovim sećanjima na detinjstvo i život u Travniku, gde je bio izuzetno vezan za svoje prijatelje i grad.
Gordana se seća Zoranovih prvih ljubavi i načina na koji je uvek ostajao u kontaktu sa svojim školskim drugovima iz Travnika, čak i kada je bio premijer Srbije. Ponekad su ga pokušavali kontaktirati bez prethodne najave, ali Zoran je uvek našao način da im se posveti, pa je čak prekinuo važne sastanke da bi se susreo sa starim prijateljima. Zoranov šarm i sposobnost da ostane u kontaktu sa ljudima iz svog prošlog života, čak i kad je postao politički lider, bile su jedne od stvari koje su ga činile posebnim.
Zoran i Jugoslavija
Zoran je bio istinski Jugosloven u duši. Bez obzira na političku situaciju u bivšoj Jugoslaviji i deonice koje su se desile nakon njenog raspada, Zoran je uvek verovao u ideju multietničkog društva. Gordana je istakla da je Zoran, kao i ona, verovao u jednakost među ljudima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Smatrali su da je važno gledati na ljude kroz njihove lične vrednosti, a ne kroz etničku pripadnost.
Zaključak
Iako je prošlo više od 20 godina od Zoranove smrti, njegov gubitak i dalje snažno pogađa njegovu porodicu. Njegova sestra Gordana, kao i njegova majka i supruga, nose duboku tugu, ali ujedno i ponos na sve što je Zoran učinio za svoju zemlju. Zoran je bio mnogo više od političara – bio je inspiracija i simbol borbe za bolje društvo. Njegova smrt ostavila je rupu koja nikada neće biti ispunjena, ali se sećanja na njega nastavljaju živeti u pričama koje njegovi najbliži dele.
