Nikada nisam mogla ni da pretpostavim da će baš moja sestra, osoba s kojom sam odrasla, podelila detinjstvo i mladost, biti ta koja će me najdublje povrediti. Kao devojčice bile smo nerazdvojne. Delile smo sobu, igračke i tajne, zajedno dobijale pohvale i kazne, i svaka moja uspomena na detinjstvo ima i njeno lice u sebi. Ona je bila starija četiri godine i, samim tim, moj prirodni uzor. Bila je hrabrija, sigurnija u sebe, lakše joj je išlo sve što je započela. Ja sam je gledala s divljenjem i sa potajnom željom da jednog dana budem poput nje.
- Kako su godine prolazile, putevi su nam se razdvojili. Ona je ostala u Bosni, vezana za dom, dok sam ja, čim sam završila fakultet, otišla u Nemačku. Taj početak bio je sve samo ne lagan. Radila sam poslove koje drugi nisu želeli – čuvala decu, čistila tuđe stanove, kasnije sam se zaposlila u supermarketu, a onda polako uspela da se izborim za mesto u jednoj kancelariji. Svaki korak bio je težak, ali svaki me naučio istrajnosti i snazi. Uprkos svemu, sa sestrom sam ostala u kontaktu. Redovno smo se čule, razgovarale porukama ili telefonom, a ponekad i video-pozivima. Često me pitala za novac, i ja sam joj slala koliko sam mogla, bez pitanja i bez prebacivanja. Verovala sam da je to prirodna stvar između sestara.
Prošle zime rekla mi je da želi da me poseti. Prvi put da izađe iz zemlje, da vidi kako živim. Bila sam iskreno srećna. Dani pre njenog dolaska protekli su u pripremama – sredila sam stan, uzela slobodne dane, isplanirala izlete i mesta koja bih želela da joj pokažem. Čak sam je iznenadila avionskom kartom, jer sam želela da oseti koliko mi znači njen dolazak.
- Međutim, od prvih dana njenog boravka stvari nisu išle kako sam zamišljala. Bila je nervozna, umorna, bez želje da istražuje grad. Govorila je da joj je sve hladno i sterilno, da ljudi oko nas nemaju toplinu. Moj stan je kritikovala, govorila kako je mali i kako bi ga ona sredila na potpuno drugačiji način. Njene reči bile su pune sarkazma, a svaki pogled kao da je nosio skrivenu osudu. Ja sam se trudila da ostanem mirna, kuvala sam joj jela koja voli, pravdala se i smirivala samu sebe rečima da to traje samo dve nedelje i da će proći.
Vrhunac bola doživeo me je jedne večeri. Zatekla sam je kako prevrće moje stvari, otvara fioke i papire. Kada sam je pitala šta radi, hladno je odgovorila: “Samo sam htela da vidim koliko zarađuješ kad si toliko važna.” Ostala sam bez daha. Osetila sam se ogoljeno, izdano i povređeno na način koji rečima ne mogu da opišem. Kao da sve ono što sam gradila, svi moji napori i žrtve, u njenim očima vrede samo ako su pretvoreni u brojke i cifre. Sutradan sam skupila snagu i pitala je otvoreno: “Zašto si došla? Da me poniziš? Da me omalovažiš?” Samo je slegla ramenima. Njene reči, koje su usledile, bolele su više od svega: “Ti si ta koja glumi da je bolja jer je otišla iz zemlje. Ja bar živim stvaran život.” Nikada ranije nisam osetila takvu težinu u grudima.
- Do kraja njenog boravka postala je još hladnija, distancirana, kao da je svaki trenutak provodila protiv svoje volje. Na dan odlaska ostavila je sobu u neredu, nije se zahvalila, nije me zagrlila. Na rastanku je rekla samo: “Ne brini, neću ti više dolaziti.” I zaista, nije se više javila. Meseci su prošli, a u meni je ostala praznina. Ne zbog njenog odsustva, već zbog urušene slike koju sam godinama gradila o nama. Verovala sam da je sestrinska ljubav neraskidiva, da vreme i daljina ne mogu da izbrišu vezu nastalu u detinjstvu. Verovala sam da krv i zajedničke uspomene znače večnu podršku. Ali shvatila sam da to nije tako. Ljubav se ne podrazumeva, čak ni među onima koji nose isto prezime. Ona mora da se neguje, da se zaslužuje i održava poštovanjem.
Od tada više ne šaljem poruke, ne zovem, ne šaljem ni novac. Ne zato što sam ogorčena ili zlopamtilo, već zato što sam naučila bolnu lekciju: krvno srodstvo ne znači i srodstvo u srcu. Ponekad ljudi koji bi trebalo da nas vole najviše, oni za koje verujemo da će stajati uz nas bez obzira na sve, pokažu da nisu spremni da cene naš trud i ljubav. Ono što me najviše boli nije sama svađa, već saznanje da sve ono što sam radila iz ljubavi, ona nije videla, niti je želela da vidi. Možda je u njoj bilo zavisti, možda nesigurnosti, možda bola što život nije krenuo putem kojim je želela. Ali nikada neću moći da zaboravim hladnoću u njenim očima i prezir u njenim rečima.
- Ipak, iz svega sam izvukla važnu pouku – ljubav, pa čak i sestrinska, nije večna ako se ne neguje. Ne možemo je održavati sami. Potrebna je obostrana želja, međusobno poštovanje i iskrena briga. Naučila sam i to da ponekad moramo pustiti ljude, ma koliko nam značili, kako bismo zaštitili sopstveni mir. Jer ponekad, kada čuvamo odnos po svaku cenu, na kraju izgubi i ljubav i osoba, i mi sami.
Danas živim mirnije. Bez gorčine, ali i bez iluzija. Naučila sam da je pravo bogatstvo u ljudima koji znaju da poštuju našu ljubav, trud i vreme. Sestra će zauvek biti deo mog detinjstva i uspomena, ali neće više biti deo mog svakodnevnog života. Shvatila sam da ne mogu menjati druge, mogu samo čuvati sebe. A to je lekcija koju sam, na najteži način, naučila baš od nje.
