Moje ime je Vendi i majka sam osmorogodišnjih blizanaca. Moj život je, sve do nedavno, tekao prilično uobičajeno – posvetila sam se svojoj porodici, odgajala decu i trudila se da im pružim sigurnost i ljubav. Međutim, porodična situacija koja se odvijala poslednjih godina donela je mnogo bola i osećaj nepravde koji danas teško podnosim. Imam sestru po imenu Sintija, starija je od mene i ima trideset sedam godina. Ona je odlučila da svoj život u potpunosti podredi brizi o našoj majci, koja je bila teško bolesna. Devet godina je provela uz nju, posvetivši joj svaki trenutak, dok sam ja odlučila da gradim svoj život i porodicu. Smatrala sam da naša majka ne bi želela da se svi žrtvujemo, već da svako od nas pronađe svoj put.
Nažalost, prošle nedelje majka je preminula. To je bio težak trenutak za obe, ali ubrzo je bol zbog njenog gubitka zamenjen drugim osećanjima. Kada je došlo pitanje nasleđivanja, moja sestra je jasno stavila do znanja da ne želi da deli ništa sa mnom. Njene reči odzvanjale su mi u glavi: rekla je da “sebična deca nemaju pravo na porodična prava i nasledstvo”. Bilo je to za mene razarajuće, jer sam smatrala da bez obzira na sve razlike među nama, ostajemo porodica i da imovina nikada ne bi smela da nas razdvaja.
- Pravo iznenađenje došlo je kada sam saznala da je naša majka, malo pre smrti, potpisala zvanične dokumente u kojima sve što je imala ostavlja isključivo mojoj sestri. Tada mi se ceo svet srušio. Nisam mogla da poverujem da žena koja mi je uvek govorila da ćemo sve deliti jednako, da će porodična kuća pripasti nama objema, odjednom menja odluku i sve prepisuje Sintiji.
U tim dokumentima nalazila se ušteđevina od oko 85.000 dolara, jedan deo zemljišta i ono što me je najviše pogodilo – porodična kuća. Ta kuća za mene nije bila samo zidovi i krov nad glavom. Bila je simbol topline, sećanja i svega onoga što smo zajedno proživeli. U njoj smo odrasle, slavile rođendane, delile i radost i tugu. Sama pomisao da više nemam nikakvo pravo na nju slomila me je.
- Najtužnije u svemu tome jeste što ja sa majkom nikada nisam imala sukobe. Naš odnos je bio dobar i uvek mi je naglašavala da će sve ostati nama dvema. Možda je želela da nagradi sestru za sav trud i godine koje je posvetila njenoj bolesti, ali nisam očekivala da će to učiniti tako što će mene potpuno izostaviti. Kada sam ugledala dokumente sa njenim potpisom, nije bilo nikakve sumnje – sve je bilo zakonito i važeće. Od tog trenutka osećam se izgubljeno, izdano i slomljeno. Ne mogu da razumem zašto sam dovedena u situaciju da budem tretirana kao neko ko ne zaslužuje ništa, samo zato što nisam bila “savršen” primer posvećene kćerke. Istina je da nisam mogla da budem uz nju kao moja sestra, ali to ne znači da sam je manje volela ili da sam bila manje deo porodice.
Osećaj nepravde je toliko jak da ne znam kako da nastavim dalje. Svaki put kada pomislim na to, javlja se gorčina i osećaj da je majčina poslednja odluka stvorila zid između mene i sestre. Pokušavam da pronađem način da razumem i prihvatim situaciju, ali je teško kada u srcu osećam da ne bi trebalo da bude ovako. Verujem da imovina ne bi smela da razdvaja decu, već da bi trebalo da nas povezuje i da nas podseća na korene iz kojih potičemo.
Danas se nalazim na raskrsnici – ne znam koje korake da preduzmem, niti kako da se nosim sa osećajem izdaje. Želela bih da pronađem snagu da nastavim dalje, da se posvetim svojoj deci i izgradim život bez obzira na to što je sve oko mene srušeno. Ipak, ostaje rana i pitanje da li ću ikada moći da oprostim i sebi i svojoj porodici zbog odluka koje su nas razdvojile.
