Nije nepoznato da se na našem brdovitom Balkanu ne gleda jednako na sinove i kćeri,kćerke su nepravedno zapostavljene u donošenju bitnih odluka a i u nasleđivanju imovine.U današnjem članku se piše o jednoj takvoj situaciji a mi se nadamo da ćete iz nje pronaći neku pouku!
- Priča Danice i Ljubice, dve sestre sa Balkana, nije samo svedočanstvo o nepravdi i patrijarhalnim pravilima koja i dalje oblikuju sudbine mnogih žena – to je priča o tihom herojstvu, o ljubavi koja ne traži ništa zauzvrat i o dostojanstvu koje ne podleže zakonima, već srcu i savesti.
U jednom malom selu, gde se život meri radom, ćutanjem i žrtvom, Danica i Ljubica su odrasle u porodici u kojoj je sve bilo jasno određeno – sin nasleđuje, ćerke pomažu. One su bile te koje su ostale uz roditelje kad su godine i bolesti počele da ih lome. Njihov brat Momčilo, tada tek punoletan, otišao je u Nemačku „na privremeni rad“, ali svi su znali da se taj povratak neće dogoditi. Kako su godine prolazile, pisma su postajala ređa, a telefonski pozivi su u jednom trenutku sasvim utihnuli. Za Momčila, selo i porodica postali su prošlost.
U međuvremenu, majka se razbolela. Danica i Ljubica su je negovale bez predaha – hranile je, previjale, smirivale dok su je mučili bolovi, bile uz nju u trenucima tišine i straha. Otac, srčani bolesnik, takođe je dočekao kraj života uz njihovu pomoć. Njih dve su bile sve – i kćeri, i negovateljice, i jedine ruke koje su pružale utehu. Kad je majka preminula, nisu imale snage da jave Momčilu. Šta bi mu rekle? Da dođe da glumi sina uz odar žene koju je zaboravio?
- Tri meseca kasnije, kada je i otac otišao, odlučile su da ipak pošalju telegram. Nada da će se možda javiti – nije se ispunila. Nije odgovorio. Nije došao. Ali se zato pojavio kada je zakazana ostavinska rasprava.Ušao je u sudnicu bez emocije, bez srama, i izgovorio rečenicu koja je preseka sve: „Ovo je sve moje. Ja sam sin.“ Za njega, činjenica da nosi prezime bila je dovoljna da se proglasi naslednikom svega što su roditelji ostavili. Dve žene koje su živele tu stvarnost – nisu postojale u njegovom pogledu.
Sud je pozvao Danicu i Ljubicu da se izjasne hoće li se boriti za svoj deo. One nisu otišle. Ne zato što nisu imale pravo, već zato što nisu želele da pred drugima dokazuju koliko vrede. Njihova istina nije stajala u dokumentima – ona je bila u svakoj neprospavanoj noći, u svakoj tihoj molitvi, u svakom dodiru ruke nemoćne majke.Momčilo je, koristeći rupe u sistemu, doveo svedoke koji su tvrdili da je on s ocem gradio kuću. Sud je poverovao, jer papir i reč često nadjačaju tišinu. Imovina je prešla u njegove ruke. Danici i Ljubici ostali su samo sudski troškovi – i osećaj gubitka koji nije imao veze s kvadratima i parcelama, već sa čovekom koji je izdao.
- Ali one nisu plakale za kućom. Nisu žalile zbog zemljišta. Njihova tuga bila je dublja – brat koji se više ne smatra bratom. U sećanjima su ostale majčine ruke koje ga ljuljaju, očevo ćutanje i pogled, njihove žrtve koje su mu omogućile da ode. A on je to sve zaboravio.„Bog će ti vratiti, Momčilo“, rekle su mu sestre. „Ne znamo kada, ne znamo kako, ali ono što si ostavio – nije ostalo neviđeno.“ Njihova snaga je u onome što se ne vidi – u tišini koja nosi istinu. U miru koji imaju kad pogledaju sebe u ogledalu, znajući da su bile ljudi kad je bilo najteže.
Dok Momčilo ima papire, one imaju nešto što zakon ne meri – ljubav. I uspomene. I poštovanje onih koji su zaista bili prisutni.Ova priča nije samo svedočanstvo o nepravdi prema dvema ženama. Ona je podsetnik. Da nasledstvo nije samo materijalno. Da sin nije automatski naslednik dobrote i ljubavi. I da ćutanje često govori više nego bilo koji sudski zapis.Na Balkanu, gde tradicija i dalje često poništava ravnopravnost, priča Danice i Ljubice ostaje da podseti da poštovanje ne dolazi s rođenjem, već s delima. I da je prava vrednost ono što ostane kad imovina nestane – a to su čista savest, sećanja i dostojanstvo.
