Sedam dana nakon što je moj muž iznenada preminuo u 35. godini života, još uvek nisam mogla da se pomirim s tim gubitkom. Kuća je bila ispunjena njegovim stvarima, uspomenama i tišinom koja me gušila. U pokušaju da pronađem neku utehu, odlučila sam da pregledam njegove e-mailove. Želela sam da ga makar na taj način osetim blizu sebe, da pronađem poslednji trag njegove svakodnevice.
Međutim, ono što sam otkrila ostavilo me je zbunjenu i uplašenu. Našla sam da je bio pretplaćen na neku uslugu koja je pratila lokaciju korisnika. Pretplata je trajala već mesecima, a ja o tome nisam znala ništa. Radoznalost je nadvladala tugu i odlučila sam da pokušam da se prijavim. Uz pomoć jedne od njegovih starih lozinki, uspela sam da uđem u sistem. Na ekranu se odmah pojavila mapa s obeleženim tačkama kretanja – uživo. Srce mi je zastalo kada sam shvatila da se lokacija prikazuje nedaleko od mesta gde živimo. Nisam znala kako je to moguće. Moj muž je umro, a ipak je tačka koja je označavala njegovo kretanje pokazivala da je u pokretu, kao da je još uvek tu, kao da se kreće kroz naš grad.
- Sedela sam nekoliko minuta nepomično, osećajući kako mi se dlanovi znoje i kako se u meni budi nada koju sam mislila da sam sahranila s njim. Zatim sam, vođena instinktom i nekom neobjašnjivom potrebom, sela u auto i odlučila da krenem za tom lokacijom. Dok sam vozila, ekran mog telefona iznenada se promenio. Pojavio se prozor za razgovor – chat opcija za koju nisam ni znala da postoji u okviru te usluge. Na ekranu je iskočila fotografija mlade žene i poruka: „Jesi li još tu? Šta da radimo dalje?“
Krv mi je jurnula u lice, a srce mi je udaralo kao ludo. Nisam razumela šta se dešava. Neko je, očigledno, komunicirao preko profila koji je trebalo da pripada mom mužu. Pre nego što sam uspela da se saberem, stigao je i odgovor – poslat sa njegovog profila. Bio je to selfie, ali lice na fotografiji nije bilo njegovo. U tom trenutku, stomak mi se stegao, a tlo pod nogama je nestalo. Shvatila sam da je neko hakovao njegov nalog i koristio ga, možda čak i mesecima. Sve što sam gledala – lokaciju, poruke, fotografije – bila je manipulacija nekoga ko je zloupotrebio njegovu smrt i naše lične podatke.
- U meni se pomešalo olakšanje i bol. Olakšanje jer sam na kraju ipak znala da to nije bio on, da nije postojao nikakav natprirodan povratak iz smrti. Ali i bol, jer sam u tih nekoliko minuta poverovala da postoji šansa da je živ, da ću ga ponovo videti, da ga smrt nije zauvek odnela. Nada koja se probudila bila je poput varnice koja sija tek toliko da vas opeče kada se ugasi.
Taj trenutak me naterao da shvatim koliko nas gubitak može učiniti ranjivim. Kada izgubimo nekoga koga volimo, spremni smo da verujemo u bilo kakav znak, u svaku mogućnost da ga ponovo sretnemo. Ipak, život nas često suoči s brutalnom istinom – da nade zasnovane na nemogućem mogu naneti još veću bol.
- Nisam znala kako da se postavim posle toga. Da li da prijavim nalog? Da li da istražujem ko stoji iza te obmane? Ili da jednostavno pustim sve i fokusiram se na činjenicu da ga više nema, da moram da pronađem snagu da živim dalje bez njega? Ono što je ostalo posle tog iskustva jeste spoznaja koliko ljubav može biti i lek i prokletstvo.
Ljubav nas čini spremnima da tražimo tragove i posle smrti, ali i da patimo dublje kada se suočimo s prazninom. Moj muž je otišao, i ništa neće vratiti vreme koje smo imali. Ali i dalje učim kako da prihvatim njegovu odsutnost, da pronađem mir u sećanjima i da pustim ono što pripada prošlosti.
