Život na selu je kao lep ali i naporan.Svakodnevna briga oko stoke,zemlje i kuće ume da umori i najveće zaljubljenike u selo i seoski način života.U današnje vreme je nažalost retkost sresti mlade osobe koje svoj seoski način života ne bi menjali ni za šta a takva je i ova vredna devojčica kojoj smo odlučili posvetiti današnji članak..
- Život na selu nosi sa sobom posebnu dinamiku i ritam, drugačiji od onog u urbanim sredinama. Odrastanje u seoskom okruženju često znači uključivanje dece u svakodnevne obaveze na imanju, u voćnjacima, na njivama, ali i razvijanje osećaja odgovornosti, discipline i povezanosti sa porodicom i prirodom. Takav primer je i šesnaestogodišnja Saška Tomanić iz sela Pranjani kod Gornjeg Milanovca, koja poslednje dane raspusta ne provodi na žurkama ili ispred ekrana, već za volanom traktora, potpuno posvećena seoskim poslovima.
Već kao mala pokazivala je interesovanje za sve što se tiče poljoprivrede. Ljubav prema traktoru rodila se rano, ali je otac u početku bio skeptičan. Smatrao je da će joj upravljanje velikom mašinom biti previše komplikovano. Ipak, Saška nije odustajala. Prvi put je sela za volan traktora dok je još bila u četvrtom razredu osnovne škole. Uz tatinu pomoć, strpljenje i podršku, ubrzo je savladala vožnju i dokazala da je spremna da se uhvati u koštac sa poslovima koji su ranije bili rezervisani uglavnom za odrasle muškarce.
- Danas Saška upravlja traktorom samostalno i bez ikakvih poteškoća. Komšije svedoče da vozi kao iskusan vozač, bez straha i sa puno samopouzdanja. Njena crvena mašina postala je prepoznatljiv simbol u selu, a i oni koji su u početku bili iznenađeni, sada sa oduševljenjem prihvataju da im baš ona vozi balu sena ili kosilicu.
Ono što posebno izdvaja ovu mladu devojku jeste iskrena posvećenost svakom poslu koji se pojavi. Nema zadrške, nema izgovora. Bilo da se radi o setvi kukuruza, drljanju njiva, košenju ili vuči sena, Saška je uvek tu, spremna da uskoči i pomogne svojim roditeljima. Često kaže da, i kad krene škola, ne može da dočeka kraj nastave kako bi se vratila kući i nastavila da radi. Za nju to nije teret – to je način života koji je zavolela i koji smatra neprocenjivim.
- Vožnju traktora trenutno obavlja u lokalnim uslovima, najčešće po selu i njivama, ali već planira da naredne godine upiše auto-školu kako bi stekla i zvaničnu dozvolu. To će joj omogućiti da upravlja traktorom i na većim relacijama, legalno i bez ograničenja, a i sama priznaje da se raduje toj mogućnosti.
Za Sašku, život na selu nije samo niz obaveza. To je životni stil, duboko ukorenjen u porodičnim vrednostima i radu. Kako sama kaže, najveća prednost sela jeste to što se sve radi zajedno – s roditeljima, sestrama, u duhu zajedništva i uzajamne pomoći. Zajednički rad u porodici postaje vreme za povezivanje, smeh i učenje.
- U vremenu kada sve više mladih teži gradskoj udobnosti i beži od fizičkog rada, Saška pokazuje da selo i te kako može da bude mesto srećnog i ispunjenog detinjstva. Njena priča je podsetnik da vrednosti kao što su radna etika, skromnost i povezanost s prirodom ne smeju biti zaboravljene. Ona je primer da se snaga, upornost i ljubav prema zemlji mogu roditi i u najranijem detinjstvu, i da se čak i za volanom traktora može pronaći radost.
Na kraju, Saška poručuje da ne bi menjala svoje detinjstvo na selu ni za šta. Njena priča inspiriše i podseća da postoje mladi ljudi koji ne mare za pomodarstvo, već vrednuju ono što je istinski važno – porodicu, pošten rad i život u skladu s prirodom.
