U današnjem članku želim podeliti priču o najgorem novogodišnjem iznenađenju mog života, koje je počelo sa običnim telefonskim pozivom, ali se ubrzo pretvorilo u noćnu moru. Započelo je nekoliko dana pre praznika, kada me iznenada probudio zvuk telefona, koji je prekinuo mir mog doma kao snažan pucanj.
Bilo je to kao scena iz filma: sedim pored kamina, pijem jeftin viski, dok u tišini odjekuje samo škripa drva. Kad se odjednom čuje glas moje kćerke Rite. Njen glas nije bio onaj koji sam poznavao – bio je tjeskoban, uplašen.
Počela je pričati o svom partneru Romanu i o njegovom besu zbog opečenog tosta. Njegovo ponašanje bilo je toliko nasilno da je bacio tanjir o zid, nazivajući je beskorisnom, stideći se nje pred svojim roditeljima. Moj svet se okrenuo. Sećam se, kao da je bilo juče, kako sam učio da slušam između tih riječi, te pauze, jer ona su uvek donosila više nego sama izgovorena slova.
Rita je plakala s druge strane linije, prepunjena očajem, a ja nisam znao šta da kažem. „Gde je on sada?“ upitao sam, pokušavajući da zadržim mirnoću. „Ostao je sa roditeljima, gleda fudbal, sve je kao da ništa nije bilo.“ A ona? Pokušavala je da se sakrije, da ne vidi više. To me slomilo, ali nisam mogao odmah da reagujem. Bio sam previše zauzet, da bih je odmah posetio. Radio sam na poslu, bio sam opterećen – tako je izgledao moj izgovor. Ali dok je ona patila, ja sam nastavljao živeti svoj život.
- „Pokušaj da dođeš za Novu godinu“, molila me Rita. „Ne mogu da budem sama.“ Iako sam hteo da odgovorim da idem, da zaboravim na sve, rekao sam nešto drugo – „Ne mogu, imam sastanak sa Pahomovom, ako sve prođe kako treba, to će biti siguran prihod.” Iako je ona ćutala, izgovorila je samo: „Razumem”, zvučala je kao stranac. Taj razgovor se završio, ali ja sam još uvek osećao da nešto nije u redu. Sećam se tih trenutaka sa Marinom, moje pokojne žene, ona bi odmah znala kako da postavi stvari na svoje mesto. Bila je odlučna, a ja? Odlučio sam da se povučem, da izbegavam konflikte.
No, tog jutra, kad sam se probudio, sve se promenilo. Započeo sam dan sa rutinom – kafa koju je Marini omiljena, ali ovaj put nije imala onaj miris koji mi je bio poznat. Svi papiri za sastanak bili su na stolu, ali nisu imali smisla. Telefon je ponovo zazvonio, bila je to pomoćnica mog kolege Pahomova – sastanak je otkazan. Bio sam oslobođen, sada više nisam imao izgovor. Nema više odlaganja, moram da idem kod Rite. Dovoljno je bilo – znam šta moram da uradim.
Imao sam samo jedan cilj: da stignem do nje. Otišao sam u tržni centar da kupim poklone, jedan za nju i jedan za njega. Pokupio sam šareni šal koji je podsećao na njene oči, a zatim i knjigu koju je volela, knjigu o ženi koja je izgradila svoju karijeru uprkos svim preprekama. Te stvari su bile više od poklona. To je bio moj način da kažem: „Ne brini, tu sam, još nije kasno.”
- Dan je prolazio, a ja sam pripremao sve, proveravao auto, pakovao stvari. Bilo je to kao u nekoj vojnoj rutini. Komšija me pozvao, pitao kako sam, a kad sam rekao da idem kod Rite, ona je znala. Znao sam da će biti teško, ali nije bilo druge opcije.
Pošao sam pre nego što je svetlo osvetlilo dan. Zima je bila prava, temperatura ispod nule. Osetio sam tu čudnu snagu, kao da sam napokon pronašao svrhu. Na putu ka njenom domu, u glavi su mi se vrteli svi naši razgovori, svi momenti kad nisam reagovao, kad sam mislio da sam u pravu. Ali sada nisam mogao više da čekam.
Kada sam stigao, sve je bilo mirno. Svuda je bio snežni pokrivač, sve je bilo kao iz snova. Parkirao sam ispred njenog doma, ali odjednom sam primetio nešto neobično – moju kćerku, Ritu, sedela je u snegu. U njenim očima bio je iznenađujući izraz – bola i zbunjenosti. „Šta radiš ovde?“ upitao sam, a ona je samo šaptala: „Pokušala sam da popravim stvari, ali on me je izbacio napolje.”
To je bilo dovoljno. Osećao sam bes, a nije bilo vremena za razmišljanje. Odmah sam je uzeo, smestio u auto, počeo da je grejem. Ali osećao sam bes. Onaj koji sam zadržavao godinama.
Išao sam do njihove kuće. Niko nije očekivao ovo. Zazvonio sam na vrata, a Riman me je dočekao sa maskom ljubaznosti, dok je iza njega stajala njegova porodica, smejuci se. Nisam mogao da verujem, „Zatvorio si je napolju!” Zatim sam upao.
Za njima su ostali miris mimosnih poklona, ucenjivačke igre i njegovih porodičnih vrednosti. Bez obzira na to što su rekli, bio sam odlučan – neću dopustiti da moja kćerka pati. Za mene je to bio trenutak odluke, trenutak u kojem je sve postalo jasno. Odlazak je bio jedini izlaz, ali to nije bio kraj. To je bila samo početak pravog spasenja
