Da li ste već sada uočili neke obrise konture bilo čega osim linija?Ukoliko jeste bravo za Vas a za one sa manje sreće u nastavku je detaljno objašnjenje..
- U digitalnom svetu prepunom raznovrsnog vizuelnog sadržaja, optičke iluzije zauzimaju posebno mesto – one nas ne samo zabavljaju, već nas i intrigiraju, podstičući nas da preispitamo sopstvenu percepciju stvarnosti. Nedavna slika koja je počela da kruži društvenim mrežama izazvala je brojne reakcije upravo zbog toga što naizgled prikazuje samo haotične crno-bele vijugave linije, dok zapravo skriva još nešto mnogo zanimljivije.
Na prvi pogled, gotovo je nemoguće primetiti bilo kakvu konkretnu figuru u toj šumi linija. Mnogi se zadrže na slici nekoliko sekundi i odmah odustanu, misleći da su u pitanju samo nasumično isprepletani oblici bez značenja. Međutim, ako posmatrač izdvoji malo više vremena, fokusira pogled i pokušava da “gleda kroz sliku”, otkriva se skriveni motiv – lice žene koje se stapa sa linijama na takav način da deluje kao da se polako pojavljuje iz pozadine.
- Ovakve slike funkcionišu po principu vizuelnog kamufliranja i igraju se sa kontrastima, oblicima i načinom na koji naš mozak procesira informacije koje dolaze kroz oči. Naš mozak prirodno pokušava da prepozna obrasce, pogotovo kada se radi o nečemu poznatom kao što je ljudsko lice. Međutim, kada su konture zamaskirane i uvučene u složeniji vizuelni kontekst, kao što su vijugave linije, detektovanje tih oblika postaje mnogo zahtevnije.
Zanimljivo je da neke osobe gotovo trenutno uoče lice, dok drugima treba i više minuta, a neki ga nikada i ne vide. Ovo ne znači nužno da neko ima “niži” ili “viši” koeficijent inteligencije u klasičnom smislu, iako često postoji tendencija da se ovakve optičke iluzije povezuju sa tzv. vizuelno-prostornom inteligencijom – sposobnošću da se prepoznaju objekti, obrasci i odnosi u prostoru.
- Psiholozi koji proučavaju ovakve vizuelne fenomene ističu da su optičke iluzije korisne jer angažuju različite delove mozga, naročito one odgovorne za prepoznavanje oblika, dubinu, boje i pokret. Osim što pružaju izazov, one mogu pomoći i u dijagnostici određenih neuroloških stanja, jer otkrivaju kako različiti mozgovi tumače iste informacije na različite načine.
Zbog svega navedenog, ovakve slike nisu samo zabava – one su i mala vežba za mozak, koja nas tera da se odmaknemo od svakodnevne rutine percepcije i pogledamo dublje, pažljivije i svesnije. Sledeći put kada naiđete na sličnu sliku, ne žurite da je odbacite kao besmislenu. Umesto toga, pokušajte da je posmatrate drugačije, kao izazov sopstvenom načinu razmišljanja i tumačenja sveta oko sebe.
- A ako ste na pomenutoj slici uspeli da uočite lice žene, možda ste upravo dokazali da je vaš mozak spreman da vidi ono što drugima lako promakne – i to je veština koja vredi više od jednog trenutka zabave na internetu.
BONUS TEKST
U svetu u kome su građevine sve sličnije, prave pod oštrim uglovima i prema strogim pravilima estetike i funkcionalnosti, retko se susreće dom koji prkosi tim normama i istovremeno poziva na povratak prirodi i autentičnosti. Jedna takva kuća, koja ne samo da izaziva pažnju svojim izgledom, već nosi i snažnu poruku, nalazi se u predgrađu Meksiko Sitija i poznata je kao Casa Orgánica – Organska kuća. Delo je meksičkog arhitekte Javiera Senosiaina, jednog od pionira organske arhitekture u Latinskoj Americi.
- Casa Orgánica nije samo kuća. To je prostor koji je pažljivo oblikovan prema proporcijama ljudskog tela, uz duboko razumevanje načina na koji ljudi doživljavaju prostor. Senosiain je verovao da oštri uglovi i klasični geometrijski oblici, koji dominiraju savremenom arhitekturom, zapravo mogu imati negativan psihološki efekat na ljude. Nasuprot tome, zakrivljene linije i mekani oblici podsećaju na prirodna skloništa koja su ljudima pružala osećaj sigurnosti još u prapovesti – kao što su pećine i šupljine u steni.
Jedna zanimljiva anegdota koja otkriva koliko je kuća neobična jeste priča iz porodičnog života samog arhitekte. Kada je njegova ćerka, tada četvorogodišnjakinja, nacrtala svoju kuću u školi, prikazala je smeđu formu sa zelenim vrhom. Učiteljica je bila toliko zbunjena da je pozvala školskog psihologa, verujući da dete pokazuje znakove emocionalnog problema. Ispostavilo se da je nacrtala ono što je svakodnevno gledala – svoju podzemnu kuću obraslu travom. Njena majka je morala da objasni da porodica zaista živi “ispod zemlje”, u domu koji se doslovno stapa sa pejzažem.
