U ovom članku Vam donosimo emotivnu ispovest majke koja je sama odgajala svoje blizance, ali se suočila s tim da su joj deca sa šesnaest godina odlučila da ne žele da razgovaraju s njom..
Odrasla sam bez puno podrške, boreći se sama sa sobom i životom, pokušavajući da pronađem balans u svetu koji je izgledao previše savršeno za mene. Kada sam saznala da sam trudna sa šesnaest godina, prvo što sam osetila nije bio strah, već stid. Bilo je to pitanje stida ne zbog toga što ću postati majka, već zbog toga što nisam znala kako da se nosim sa sopstvenom stvarnošću. U tom periodu svog života, nisam imala mnogo prijatelja, niti podrške. Naučila sam da budem nevidljiva, da ne zauzimam mnogo prostora i da se prilagodim okolini koja je bila potpuno drugačija od mog sveta. Moji vršnjaci su se bavili sportom, izlazili, planirali budućnost, dok sam ja pokušavala da pronađem način da završim školu i nosim promene u svom telu.
- U svetu u kojem su svi brinuli o prijavama na fakultet, ja sam brinula kako ću se nositi sa svojim telom koje je sve više pokazivalo trudničke promene. Umesto veselog pričanja o planovima i budućnosti, moj svet bio je ispunjen ultrazvučnim snimcima, a zvuk je uvek bio utišan. Iako sam bila mlada, već sam osetila kako je teško biti žena u svetu koji nema mesta za nesavršenosti. Ipak, postojala je jedna osoba koja mi je davala nadu – Ewan.
On je bio sve što sam želela da imam u svom životu. Bio je ljubazan, pun pažnje, nosio je osmeh koji je mogao da sakrije bilo koju manu. Kada sam mu rekla da sam trudna, u njegovim očima bila je mešavina šoka, a zatim i suza. Držao me je u naručju, šaputao da će sve biti u redu i da ćemo to proći zajedno. “Volim te. Bićemo porodica”, rekao je.
- Međutim, sutradan je nestao. Niko nije znao gde je otišao, a njegovi pozivi su prestali. Otišao je iz mog života bez traga, blokirao me na svim mrežama, a njegova mama je samo stajala tamo, prekštenih ruku, govoreći da je otišao sa porodicom, bez ikakvih detalja. Bez ikakvih reči, sve je postalo jasno – bio je samo još jedan nestali trag u mom životu.
Iako nisam razumela u tom trenutku šta se desilo, sigurno je bilo jedno: nisam bila sama. Nosila sam u sebi dva mala života, dva srca koja su kucala u istom ritmu, kao da su se držala za ruke. Tada je nešto u meni kliknulo. Ako se niko drugi neće brinuti o njima, onda ću to biti ja. Morala sam da ih volim, morala sam da im pružim život, uprkos svemu što je bilo protiv nas.
Kada su moji roditelji saznali da su blizanci, njihova reakcija je bila suzdržana, ali kada je moja mama ugledala ultrazvučnu sliku, suze su joj potekle niz obraze. Obuhvatila me je i obećala da će biti uz mene kroz sve. Iako je bilo teško, obećanje koje je dala bilo je kao svetlo na kraju tunela. U tom trenutku sam znala da nije sve bilo izgubljeno.
- Kada su dečaci rođeni, bili su topli, plačući, sa malim ručicama koje su izgledale kao da su se spremali za borbu. Noa je bio tiši, dok je Liam od početka bio borac, smiren, ali odlučan. Prve godine su bile haotične: bočice, vrućice, noći koje sam provodila ljuljajući ih, tihe suze od umora. Naučila sam da prepoznam zvuk točkova na kolicima, kao i trenutak kada sunce savršeno pada u dnevnu sobu. Bile su to godine u kojima nisam imala mnogo vremena za sebe, ali svaki trenutak sa njima bio je vredan. Pekla sam torte za njihove rođendane, ne zato što sam imala vremena, već zato što mi kupovna torta delovala kao izdaja.
Rasli su brzo, a sa njima su rasli i njihovi razgovori, šale i prva takmičenja. Jednog dana su gledali crtaće, a već sledeći su se svađali zbog toga ko će doneti namirnice. Zamišljala sam ih kako rastu, kako se razvijaju u osobe koje ću voleti do kraja svog života.
Ali, onda su napunili šesnaest godina i stvari su se promenile. Blizanci su se vratili s univerzitetskog programa i rekli da ne žele nikakav kontakt sa mnom. Bio je to trenutak kada sam pomislila da sam izgubila sve, ali nisam. I dalje sam ih volela, i dalje sam bila tu za njih. Iako su izabrali svoj put, nisam mogla da zaboravim kako je sve počelo, sa dva mala srca koja su kucala zajedno, sa obećanjem koje sam dala da ću se brinuti o njima, bez obzira na sve. Na kraju, život je bio pun izazova, ali to nije značilo da nisam im pružila sve što sam mogla. Bili su moja snaga i moj svet.
