Nije ništa neobično da stalno susrećemo ljude koji su na rubu egzistencije međutim retko kada ti ljudi dozvole da se to zna ili priča naokolo.Priča koja je potresla srbiju i region i razgalila mnoga srca je upravo tema našeg današnjeg članka.U nastavku pročitajte ostatak i izvucite pouku iz teksta!
Ova dirljiva priča, iako samo jedna u nizu sličnih sudbina koje se svakodnevno dešavaju u našoj zemlji, osvetljava svetlo dobrote koje i dalje postoji među ljudima. U vremenu kada nas svakodnevne brige često učine ravnodušnima prema tuđim problemima, primer Marka Ekmedžića podseća da ljudskost nije nestala – samo ponekad treba da je neko probudi.
Marko je, sasvim slučajno, prisustvovao jednom od onih prizora koji se ne zaboravljaju. U redovnoj poseti prodavnici, ispred njega se zatekao stariji čovek, od oko 80 godina, sa nekoliko osnovnih životnih namirnica – dva paradajza, tikvica, brašno, šećer i ponešto sitno. Nije tražio luksuz, nije kupovao iz hira – sve je bilo skromno, jednostavno, onoliko koliko je moglo stati u njegovu skromnu svakodnevicu.
Kada je došao red na plaćanje, pokazalo se da novca nema dovoljno. Starac, s pomalo nesigurnim rukama i dostojanstvom koje pokušava da zadrži, izvlači poslednje novčiće iz novčanika. Nedostaje mu nešto manje od 200 dinara. Bez pogovora nudi da ostavi deo namirnica, svestan da kod kuće nema više novca, da su i on i njegova supruga na kraju sa sredstvima, ali ne i sa potrebama.
U tom trenutku, Marko bez razmišljanja pruža kasirki 200 dinara i traži da se starcu vrate sve namirnice. Za njega, to je bila jednostavna gesta pomoći. Ali za starca, to je bio trenutak koji će, kako kaže, pamtiti dok je živ. Bio je zbunjen, dirnut, gotovo postiđen što ne može da ponudi ništa zauzvrat. Čak je insistirao da dobije broj telefona kako bi kasnije vratio novac, ne shvatajući da je pomoć upravo u tome – u davanju bez očekivanja.
Ta situacija, naizgled obična, nosi u sebi duboku poruku. Siromaštvo u Srbiji, posebno među starijom populacijom, često nije vidljivo na prvi pogled. Ipak, ono je tu, u svakom redu u prodavnici, u svakom novčaniku koji broji poslednje dinare, u svakom pogledu koji se spušta prema podu kada novca nema dovoljno ni za osnovne potrebe. Ali istovremeno, postoje i oni drugi ljudi – ljudi poput Marka, koji razumeju i reaguju.
Ono što ovu priču čini posebno značajnom nije samo čin dobrote, već i način na koji se prenosi emocija – toplina, skromnost, poštovanje. Nema velikih reči, nema isticanja. Samo tihi gest, pružena ruka i saosećanje.
Kasirka, i sama verovatno svesna šta znači boriti se s malim primanjima, s jednakom toplinom učestvuje u trenutku koji će, barem na kratko, ulepšati dan svima prisutnima. Njen pogled, spušten iz saosećanja, govori više od reči. U toj prodavnici, tog dana, dogodilo se nešto veliko – ne po vrednosti novca, već po snazi čovečnosti.
Ova priča nas podseća da ne treba mnogo da bismo nekome promenili dan, možda čak i život. U svetu u kojem često zaboravljamo jedni druge, možda je upravo ova priča podsetnik da pomoć ne mora da bude velika, ali mora da bude iskrena. Nekada je dovoljna i obična stotina, jedan osmeh ili samo prisustvo, da nekome vratimo veru – ne samo u ljude, već i u sebe.
Starac, čije ime je Milan, odlazi iz prodavnice sa kesom punom osnovnih stvari, ali i sa srcem punim zahvalnosti. A Marko, bez velike pompe, odlazi svojim putem. Nisu potrebne medalje ni aplauzi za ovakve ljude. Njihovo delo govori dovoljno. Oni ne traže ništa zauzvrat – osim možda da i drugi slede njihov primer.
I zato, neka ova priča živi kao tihi podsetnik da svaki dan nosi priliku da budemo ljudi. Da u svakom trenutku možemo napraviti razliku – baš kao Marko.
