S 19 godina sam mislila da znam sve – onda je život odlučio da me probudi

Koliko nas je mislilo da sa 19 godina znamo sve što treba da se zna u životu i koliko nas je isto tako grdno se prevarilo kasnije zbog tih misli? Tako Vam u nastavku donosimo priču jedne žene koja je isto mislila da sa 19 zna sve, ali joj je život skupo naplatio tu grešku…

U tinejdžerskom dobu, kada se svet još uvek otkriva i kada su emocije često jače od razuma, donose se odluke koje zauvek ostanu urezane u sećanje. Tako je i u priči jedne mlade žene koja se u svojoj devetnaestoj godini suočila sa iskustvom koje ju je oblikovalo, promenilo njen pogled na život i naučilo je koliko je važno osluškivati sebe, bez obzira na okolinu.

• U tom trenutku, bila je u vezi sa osobom starijom od sebe. Iako su među njima postojale očigledne razlike, verovala je da imaju nešto vredno. Ljubav joj se činila kao dovoljno snažan razlog da ostane, da se prepusti i da sledi srce. Mladost je često vođena osećajem i idealima, pa joj tada razlike u godinama, stavovima ili načinu života nisu predstavljale prepreku. Naprotiv, verovala je da pred njima postoji zajednička budućnost.

Vreme je donelo iznenađenje koje je promenilo tok njenog života – saznala je da nosi blizance. Uzbuđenje i strah, nada i nesigurnost – sve se pomešalo u njoj. Biti mlad, sa snovima koji tek treba da se ostvare, i istovremeno nositi život u sebi, donosi odgovornost koja se retko očekuje od nekoga ko još uvek traži sebe. U toj borbi između onoga što jeste i onoga što treba da bude, naišla je na još jedno razočaranje – izostanak podrške iz njenog okruženja.

• Umesto razumevanja i ohrabrenja, okružili su je komentari koji su dolazili iz straha i društvenih normi. Ljudi su joj govorili šta je najbolje, često nesvesni koliko je teško donositi odluke u takvim trenucima. Njihove reči nisu bile usmerene na njenu dobrobit, već na ono što se smatralo prihvatljivim ili uobičajenim. Taj nedostatak empatije bio je ono što ju je najviše zabolelo.

Pod pritiskom i usled konfuzije koju je nosila u sebi, donela je odluku koja nije proistekla samo iz njenog unutrašnjeg osećaja, već iz kombinacije tuđih očekivanja i sopstvene nesigurnosti. Iako teška, ta odluka je postala prelomni trenutak u njenom životu. Nije je slomila, već je naučila koliko je važno osloniti se na sebe. Naučila je da pravi kompas u životu leži u sopstvenim vrednostima i uverenjima.

• Godine su prolazile, a sa njima je došlo i jasnoća – jasnoća koja dolazi tek kada se s vremenskom distancom osvrnemo na prošlost. Iz te perspektive, poruka koju želi da prenese drugima postala je jednostavna, ali snažna: slušajte sve, ali na kraju poslušajte sebe. Samo mi znamo kroz šta prolazimo, šta nas boli i šta nam donosi mir.

U životu će uvek biti izazova, trenutaka kada ne znamo šta je ispravno, kada se dvoumimo i kada osećamo pritisak da ispunimo tuđa očekivanja. Ali jedino mi znamo kako izgleda biti u sopstvenoj koži. Važno je donositi odluke sa mirnoćom, sa znanjem, bez žurbe i bez straha od osude. Jer ono što ostaje nije buka komentara, već osećaj koji imamo u sebi kada se pogledamo u ogledalo i znamo da smo uradili ono što je za nas bilo najbolje.

• Ova životna priča nije samo svedočanstvo o odrastanju, već i snažan podsetnik da unutrašnji mir ne dolazi spolja. On se gradi svakom odlukom donesenom u skladu sa sobom, svakim trenutkom kada izaberemo autentičnost umesto udovoljavanja. A kada sve drugo prođe – i komentari, i strahovi, i tuđe reči – ono što ostaje sa nama zauvek jeste taj mir. On je najtiši, ali najjači dokaz da smo živeli u skladu sa sobom.