Često možemo da čujemo nekoga da u zezanciji kaže “Nije život jedna žena.”, nadovezujući se na tu izreku mogu da kažem da to apsolutno nije istina. Ta se izreka većinu vremena veže za ljubavne partnere, ali ja kažem da jeste život jedna žena, pogotovo ako je u pitanju majka. U nastavku današnjeg članka Vam donosimo priču jedne majke koja je žrtvovala čitav svoj život samo kako bi obezbedila bolju budućnost za svoju decu…
Ne vode se sve bitke uz zvuke fanfara i podignute zastave. Mnoge od njih odigravaju se u tišini svakodnevnog života, u borbi sa siromaštvom, nerazumevanjem i u zidovima doma u kojem odjekuju samo tuđi glasovi. Postoje ljudi koji prolaze kroz život neprimetno, a ipak njihova dela imaju dubok smisao. Njihova imena nećete pronaći u vestima, oni ne osvajaju nagrade niti dobijaju aplauze, ali trag koji ostave u srcima drugih ne može izbledeti. U vremenu koje veliča buku, svetla reflektora i trenutnu slavu, često zaboravljamo da se prava snaga krije u tišini – u ženi koja ćuti dok voli, trpi i daje, i onda kada više nema šta da ponudi.
- Vrednost jednog čoveka ne meri se time koliko ga je svet prepoznao, već tragom ljubavi koju je ostavio iza sebe. Mnogi teže priznanjima i tuđim pohvalama, dok neki od najplemenitijih nikada ne dožive da budu viđeni onakvima kakvi zaista jesu. Kada odu, za sobom ostave tišinu i poneku istinu koja tek tada ispliva na površinu.
Iz jednog malog sela u blizini Valjeva dolazi priča o ženi koja nikada nije tražila ništa za sebe. Njeno ime je Ružica M., i ceo njen život protekao je u senci. Na prvi pogled, bila je obična žena – skromna, sa umornim očima i rukama grubim od rada. Ali iza tog skromnog izgleda krila se snaga kakvu retko ko može da zamisli. Ljudi iz njenog kraja često su je viđali kako nosi kese iz prodavnice, žuri na posao ili sa pijace. Znali su da joj muž ima problema s alkoholom, da viče na ulici i da ga često vide kako spava napolju. Dok su mnogi šapatom komentarisali njen život i osuđivali ono što su videli, niko nije znao šta se zaista dešavalo u njenom domu niti koliko je bola nosila svakog dana.
- Ružica je radila tri posla istovremeno – čistila je škole u ranim jutarnjim satima, preko dana prodavala hleb, a noću čistila kancelarije. Njen trud nije bio zbog ličnih želja, već da bi svojoj deci obezbedila obrazovanje i šansu za bolji život. Sve što je činila, radila je iz bezuslovne ljubavi i vere da će njihovo sutra biti svetlije od njenog danas.
Tokom trideset godina braka, od muža nije čula nijednu reč nežnosti. Trpela je uvrede, poniženja i modrice. Nikada nije prijavila nasilje, niti tražila pomoć. Ćutala je i podnosila, uverena da sve to ima smisla ako njena deca budu imala mogućnost da uspeju. Kada je iznenada preminula, njena deca, pretražujući dokumenta, pronašla su pažljivo sakriveno pismo u staroj svesci. U tom pismu, ispisanom njenom rukom, stajao je oproštaj i istovremeno priznanje svega što je proživela.
- Pisala je kako je bila svesna svega kroz šta je prolazila, ali da ništa ne bi menjala, jer je za nju najveće bogatstvo bilo upravo to što je imala njih. Objasnila je da je izabrala da ostane u braku, ma koliko lošem, kako bi deca odrasla uz oboje roditelja i kako ne bi nosili teret razvoda i još većih trauma. Svaka njena žrtva, svaka rana i svako jutro dočekano sa umorom, za nju je bilo vredno jer je verovala da im time gradi put ka boljem životu.
U svojim poslednjim rečima molila je decu da oproste i da nikada ne mrze, jer nikada ne mogu znati kakve bitke neko vodi u tišini. Nije bila sigurna da li je uvek znala da pokaže ljubav na pravi način, ali je želela da znaju da je svaki njen postupak bio vođen brigom i strahom da ih svet ne slomi. Kada je pismo pročitano na njenoj sahrani, ljudi koji su je nekada gledali sa podsmehom – zanemeli su. Tada su shvatili da nisu posmatrali „jadnicu“ iz kraja, već pravu heroinu. Ženu koja je svakodnevno ginula za svoju porodicu, a da to nikada nije izgovorila naglas. Nije tražila zahvalnost, ni priznanja – samo je želela da njena deca budu srećna. I u tome je uspela.
- U današnjem vremenu ispunjenom lažnim uzorima i površnim vrednostima, priča o Ružici M. podseća nas da su pravi heroji oni koje često ne primećujemo. Njena tišina bila je snažnija od svakog vikanja, a njena ljubav beskrajna. Tek kada je više nije bilo, svet je shvatio kolika je ona bila veličina.
