U ovom članku Vam donosimo ispovijest žene koja je postala majka već sa 16 godina i nosila teret odraslog života prije ostale dece svog uzrasta. U nastavku saznajte kako je izgledala njena borba, strahovi i put kojim je koračala sve te godine…
Rodila sam sa 16 godina. Bila sam još samo dete i nisam znala kako da se brinem o svom detetu. Iako je to trebalo da bude moj zadatak, nisam imala dovoljno iskustva ni podrške. Moja maćeha, koja je bila žena mog oca, bila je ta koja je preuzela odgovornost i odlučila da napusti svoj posao kako bi postala “privremena mama”. Nije bilo lako, ali nije se žalila. Iako su svi oko mene bili zabrinuti zbog mog mladog uzrasta, ona je bila tu da me vodi kroz sve izazove majčinstva, pružajući mi ljubav i stabilnost koje nisam imala.
- S vremenom sam odrasla i sada, sa 20 godina, bila sam spremna da uzmem odgovornost za svoje dete i da napustim dom. Htela sam da se osamostalimo i da živimo zajedno, jer sam shvatila da to moram da uradim za njega. Međutim, moja maćeha to nije mogla da prihvati. Njene reči su bile jasne i oštre. Odbijala je da me pusti i stalno me upozoravala da će dokazati da nisam sposobna da se brinem o svom detetu. Njene reči me nisu zastrašivale, ali sam znala da će biti teško, jer sam je volela kao drugu majku, a ona je, očigledno, smatrala da se još uvek nisam dovoljno razvila da preuzmem odgovornost.
Nekoliko dana nakon toga, kad sam se vratila kući, čula sam plač. To je bilo nešto što me odmah uznemirilo. Požurila sam u spavaću sobu, u kojoj sam očekivala da će biti moj otac, ali zatekla sam scenu koja me potpuno potresla. Moj otac je sedeo na krevetu, suze su mu tekle niz lice, i izgledao je potpuno slomljeno. Spavaća soba je bila napola prazna – stvari moje maćehe su bile nestale. U prvi trenutak nisam mogla da verujem šta vidim. Spakovala se i otišla, ostavljajući nas za sobom.
- Moj otac je tiho ustao i pružio mi pismo koje je ostavila. Drhtala sam dok sam ga otvarala, nisam znala šta mogu da očekujem. Kad sam počela da čitam, srce mi je bilo u grlu. Pismo je bilo napisano u jednostavnom, ali odlučnom tonu, a reči koje su stajale na papiru bile bolne. “Ti si bila jedina osoba za koju sam mislila da će stati uz mene, ali si me iznevjerila”, pisalo je. Svaka reč bila je kao udarac u srce. Maćeha je bila besna zbog mog odlaska i činjenice da sam se odlučila da uzmem svoje dete i odem. Smatrala je da sam je izdala, jer je ona bila ta koja je sve ove godine posvetila odgajanju mog deteta.
“Odrekla sam se karijere da bih odgajala tvog unuka, a ti si dozvolila da ga tvoja kćerka uzme nazad kao da ja nisam bitna”, pisalo je dalje. Te reči su me pogodile više nego što sam očekivala. Nikada nisam želela da je povredim, ali nikada nisam ni shvatala koliko je to za nju značilo. U njenim očima, ona je bila ta koja je uložila svoj život u našu porodicu, i sada je to sve bilo uzaludno.
Na kraju, pismo je završavalo rečima koje su me potpuno slomile: “Sada te napuštam i uzela sam novac koji bih zaradila tokom tih godina.” Pomislila sam da je možda pokušala da me kazni za to što je smatrala izdajom, da je otišla zbog toga što je osećala da sam je zapostavila i napustila. Ali u isto vreme, nisam mogla da ne shvatim da je njeno srce bilo ispunjeno gnevom i povređeno. Osećala je da je dala sve za nas, i verovatno je osećala da je na neki način bila zaboravljena.
- Stajala sam tamo, držala pismo u rukama, i gledala svog oca koji je bio slomljen. Suze su mu bile na licu, a njegov tugujući izraz govorio je sve. Znao je da je izgubio nekog ko mu je bio važan, ali nije mogao ništa da uradi. Bio je tužan, ali nisam mogla da ne pomislim kako je ovo bio i njegov gubitak. Iako nije želeo da pokazuje svoja osećanja, očigledno je voleo svoju ženu, i sada se suočavao sa njenim odlaskom.
Osećala sam se kao da je sve u mom životu postalo komplikovano. Ne samo da sam se borila sa sopstvenim strahovima i nesigurnostima kao mlada majka, već sam sada morala da se nosim i sa tim što sam nekog toliko povredila. Shvatila sam da nisu svi gubici u životu fizički – ponekad su to emocionalni gubici, oni koji ostavljaju trag u duši i koji se osećaju kao greške koje je teško ispraviti.
Maćeha je otišla, ali njene reči ostale su sa mnom. Naučila sam mnogo o ljubavi, žrtvovanju i tome kako je teško balansirati između toga da se bude majka, partner i osoba koja mora da pravi teške odluke. Iako nisam želela da je povredim, nisam mogla da ignorišem svoje instinkte i želje da preuzmem odgovornost za svoju decu. Nije bilo lako, ali život je takav. Bilo je to vreme kada su se svi naši putevi razdvojili, a ostala su samo pitanja koja nije bilo lako odgovoriti
