U novom izdanju donosimo priču koja pokazuje kako je čovek za ljubav na sve spreman, kao i dokazuje činjenicu da je najveća forma ljubavi tek viđena u najtežim životnim momentima…
Svet se smanjivao za Eminu poslednjih nekoliko meseci. Njihova vila, koja je nekada odjekivala smehom, bila je tiha i pusta. Tarik, njen suprug, koji je oduvek bio veliki čovek, sada je bio samo senka. Neko ko je nekada bio živahni lider u njihovom životu, sada je delovao kao da je sagoreo iznutra. Proveo je dane i noći zakopčan u svom svetu problema, dok su oni koje je voleo postepeno nestajali iz njegove stvarnosti. “Investicije,” govorio je tiho. “Tržište je poludelo.” Ali Emina je znala da nije sve u ekonomiji. U njegovim očima nije bilo ni traga entuzijazma, ni nade. Počeo je da preskakuje obroke, lice mu je postajalo sivo, a ona nije imala snage da ga natera da razgovara. “Muške stvari, Emina. Rešiću ja to,” govorio bi, ali nije to bilo u njegovim rukama. Emina je pokušavala da ga podrži, ali nije imala odgovore. Da bi smanjila troškove, otpuštala je poslugu – prvo kuvaricu, zatim baštovana, sve pod izgovorom da je to neophodno za novu investiciju.
Jedne kišne utorke večeri, sve je kulminiralo. Tarik je ušao u kuhinju, gde je Emina spremala večeru. Još uvek je nosio kaput, kao da nije hteo da se pomeri iz svojih problema. Seo je za sto, pogledao u svoje ruke, a zatim podigao oči prema njoj. Oči su mu bile prazne, bez ikakve svetlosti. “Gotovo je, Emina,” rekao je tiho, glasom bez strasti. “Šta je gotovo, dragi? Posao?” upitala je, nadajući se da su bar to mogli da spasu. “Sve,” odgovorio je. “Firma, kuća, automobili… Bankrotirali smo. Totalni bankrot. Izgubio sam sve.”
- Emina je ispustila kašiku. Zvuk je odjeknuo u tišini, kao simbol nje same koja je pokušavala da upije te reči, ali nisu dolazile do nje. “Sve?” prošaputala je, još uvek u šoku. “Sve,” ponovio je. “Advokati su bili jasni. Imamo mesec dana da se iselimo. Banka uzima kuću. Moramo sve prodati. Nameštaj, slike, sve.” Sela je naspram njega, gledajući čoveka svog života, slomljenog. Nije bilo straha zbog novca u tom trenutku. Osim duboke, sveprožimajuće ljubavi koju je osećala prema njemu. Onda je prišla, kleknula pored njegove stolice, i uzela ga za ruku.
“Dobro,” rekla je odlučno. “Onda ćemo prodati sve. Počećemo iz početka. Imamo jedno drugo, Tarik. To je jedino važno.” Naredne tri nedelje bile su pakao. Emina je postala mašina koja je samo radila, pokušavajući da zadrži kontrolu. Popisivala je stvari za aukciju, otkazivala račune, rasprodavala sve što je godinama stvoreno. Tarik je bio odsutan, stalno na sastancima sa advokatima i u banci, pokušavajući da spasi ono što se spasti može. Vraćao bi se kasno, iscrpljen, i odmah bi zaspao. Emina je nosila ceo teret pakovanja njihovog života u kutije.
- Najteže joj je bilo pakovanje svog nakita. Kad je otvorila kutiju, ugledala je ogrlicu koju joj je majka poklonila. Narukvicu od bake. Nakit koji je bio simbol ljubavi i tradicije. Emina je odlučila da sve to stavi u kutiju “Za prodaju”. Tarik je bio besan kad je video šta je uradila. “Ne to, Emina! To je tvoje!” viknuo je. Ali Emina je bila odlučna. “Naše je, Tarik. Idemo zajedno u ovo.” Te večeri, Tarik je otišao na “poslednji sastanak sa poveriocima”. Emina je ostala sama u gotovo praznoj kući. Skupila je njegove stvari iz radne sobe i na stolicama su ostali samo njegovi kaputi i papiri. Na jednoj stajao je njegov teški zimski kaput, onaj koji je nosio poslednjih dana. Mirisao je na kišu.
Zagrlila je kaput, zakopala lice u tkaninu i srušila se na stolicu. Bilo je previše. Ruka joj je automatski skliznula u džep, nadajući se da će iz njega izvući ključeve ili maramicu. Ali napipala je papir. Zgužvani račun. Izvukla je papir, i nije odmah shvatila. A onda je pogledala: račun iz “Zlatare Belić”. Cifra je bila ogromna, nepojmljiva. Dijamantska ogrlica, “Suza Venere”. Ogrlica koja je mogla da im spasi kuću. A on je platio gotovinom pre dva dana. Emina je stajala, drhteći, dok je račun klizio kroz njene ruke. Tarik je govorio o bankrotu, o gubicima. “Izgubio sam sve.” Njegove reči sada su zvučale kao laž, prazne. Šok je prešao u bes. Čitav njen trud, njena žrtva, sve što je radila, bilo je uzalud. Nisu bankrotirali. On je nju pravio budalom. Nije plakala. Suze su nestale, zamenjene hladnom odlučnošću. Pažljivo je savila račun i stavila ga u džep. Sela je u fotelju, čekajući.
Satima je čekala. Zatvorena u mraku, kao sudija. Čula je auto u garaži, tiho je ušao, misleći da spava. Ušao je, skinuo kaput, i stao kada je video je kako sedi u mraku. “Emina, zašto sediš u mraku?” pitao je, glasom punim iznenađenja. “Bila je teška noć?” upitala je, mirno, opasno mirno. “Da,” rekao je, skidao kaput. I dalje je nosio onu masku, lažni umor. Ali sada ga je Emina gledala drugim očima. “Nismo uspeli. Gotovo je.” “Da,” rekla je tiho. “Gotovo je.” Ustala je, prišla mu, i iz džepa izvukla račun. “Mora da ti je ispao.” Tarik nije pogledao papir. Video je logo zlatare i licem mu je prešao izraz čistog straha. “Emina… mogu da objasnim…” “Stvarno?” nasmejala se, ali u njenom smehu nije bilo radosti. Bilo je samo staklenih komadića. “Kako ćeš ovo da objasniš, Tarik? Bankrot? Nemaština? Dok si mene terao da prodajem majčin nakit, ti si kupovao ‘Suze Venere’? Kome, Tarik?!” Viknula je. Konačno je viknula. “Kome si nas prodao?!” “Emina, molim te,” rekao je, pokušavajući da je smiri, držeći je za ruku.
- “Ne diraj me!” odgurnula ga je. “Lažove! Mislila sam da smo tim! Mislila sam da smo zajedno u ovome! A ti si mi sve vreme radio iza leđa! Dok sam pakovala naš život, ti kupuješ dijamante ljubavnici!” “Nije ljubavnica!” viknuo je. “To je… to je za tebe!” Emina je stajala, zapanjena. “Za mene? Kupuješ mi ogrlicu vrednu kuće koju gubimo? Misliš da sam toliko glupa?” “Ne!” srušio se na stolicu. “Nisam bankrotirao, Emina. Nisam izgubio sve. Izgubio sam tebe.” Gledala ga je, zbunjena. “Šta pričaš…” “Pre šest meseci,” počeo je, “otišao sam na rutinski pregled. Zvao me je doktor. Nije bilo dobro. Nije tržište poludelo, Emina. Moje srce. Otkazuje.” Emina je stajala, oči širom otvorene. “Šta pričaš…” “Retka genetska bolest. Lekari su rekli… šest meseci. Možda osam. Zato sam te lagao,” rekao je, očajan. “Mislio sam da te štitim. Da te sačuvam od bola.”
Emina je samo stajala, suze su joj tekle niz lice, ali nije znala šta da kaže. “Nisam hteo da te vidim kako umirem, Emina. Hteo sam da te nateram da me mrziš, da preživiš bez mene. Da nađeš nekog ko te zaslužuje.” I onda, tihim glasom, dodao je: “Ogrlica… to je bila naša godišnjica. Želeo sam da ti ostavim poslednji poklon.” Emina je pala na kolena pred njim, gledajući u čoveka koji ju je voleo toliko da je bio spreman da postane monstrum u njenim očima, samo da bi je poštedio bola.
