Radim već godinama u javnom toaletu. Moj posao je jednostavan – naplaćujem ulaz, brinem da je sve čisto, da uvek ima papira, sapuna i da prostor izgleda pristojno. Prođe tu kroz dan na desetine ljudi, raznih karaktera i ponašanja. Dođu i oni najpristojniji, zahvalni i nasmejani, ali i oni koji misle da se ceo svet okreće oko njih. Bude i čudaka, ljudi izgubljenih u svojim mislima, nervoznih putnika ili majki koje vuku decu i žure da sve obave u hodu. Navikne se čovek na svašta i misli da ga više ništa ne može iznenaditi. Ali uvek se pojavi neko ko promeni tu sigurnost.
Jednog popodneva, dok je sve bilo mirno i rutinsko, ušla je ona. Žena kakvu se ne sreće često, kao da je sišla s modne piste. Sve na njoj izgledalo je besprekorno. Frizura savršeno oblikovana, lice negovano do perfekcije, usne pune i savršeno iscrtane, grudi podignute kao u reklami. Na sebi je imala haljinu koja je pratila svaki pokret, a na ramenu torbu vredniju od mog godišnjeg prihoda. Osećao se parfem koji je ostavljao trag u vazduhu još dok je prilazila. Ljudi su se okretali za njom, a ja sam pomislila kako je prava dama – otmena, sigurna u sebe, neko ko zna svoju vrednost.
- Platila je ulaz i ušla u kabinu, onako samouvereno i graciozno, kao da i tamo nosi deo svog glamura. Pomislila sam u sebi: evo žene koja će sigurno iskoristiti pola ogledala da popravi šminku, verovatno će se dodatno namirisati i izaći kao da nikada nije ni kročila u javni WC. Takav utisak je ostavljala – neko ko pazi na svaki detalj.
Međutim, ono što je usledilo potpuno je razbilo tu predstavu. Odjednom se iz kabine začula buka, šuškanje, lupanje i šum vode. Nije mi bilo jasno šta se dešava. Čekala sam da izađe, ali kada je konačno izašla, shvatila sam da moram da zatvorim celu kabinu na pola sata. Papir je bio razbacan svuda, voda se razlila, a onaj opojni parfem koji je ostavljao trag – nestao je. Kao da je miris pobegao od svega što se unutra dogodilo.
- Nisam želela da idem u detalje, ali reći ću samo jedno: to nije izgledalo kao rad nekoga ko brine o čistoći ili poštovanju prostora. Morala sam da uzmem rukavice, sredstva za čišćenje i sve ponovo sredim, jer nakon njenog boravka, kabina jednostavno nije bila za ljude. A onda se pojavila ispred mene. Nasmejana, s onim istim samopouzdanjem s kojim je i ušla. Pogledala me u oči i rekla: „Oprostite, malo mi je pozlilo…“ Glas joj je bio nežan, miran, gotovo kao da je princeza koja se slučajno spotakla. Samo sam klimnula glavom i pustila je da ode, ali u sebi sam pomislila: drži se, ženo. Niko ti nije rekao da princeze mogu ovako da razvale WC.
Taj trenutak ostao mi je urezan zauvek. Ne zbog nereda koji sam morala da čistim, već zbog lekcije koju sam naučila. Shvatila sam da spoljašnji sjaj ne znači ništa. Možeš da imaš najskuplju torbu, najlepšu haljinu i parfem koji košta kao moja plata, ali istina o čoveku ne krije se u stvarima koje nosi ili mirisu kojim se obavija. Ona se pokaže u sitnicama, u načinu na koji ostavljaš prostor za sobom, u tome koliko poštuješ ljude i mesto koje koristiš.
- Od tog dana uvek se setim te žene kada ljudi prolaze. Neki izgledaju skromno, neprimetno, a ostave za sobom red i čistoću, poštovanje i zahvalnost. Drugi, koji sijaju spolja, pokažu da iza sjaja stoji praznina i nemar.
Moj zaključak je jednostavan: ne sudi po torbi, po parfemu ili po frizuri. Sve to može da zavara. Prava mera čoveka pokazuje se tamo gde je niko ne vidi – u kabini koju ostavi iza sebe.
