U ovom članku Vam donosimo potresnu ispovest žene koja je radila noćnu smenu na intenzivnoj njezi i doživela trenutke koji su je zauvek promenili. U nastavku saznajte kroz šta je prolazila i šta ju je naučilo iskustvo u bolnici…
Tokom mojih vojnih dana, radila sam noćne smene na intenzivnoj nezi, što je samo po sebi bilo izazovno iskustvo. Bolnice, naročito noću, imaju taj specifičan, pomalo jeziv ambijent koji je teško opisati. Na svakom koraku možete čuti tiho škripanje hodnika, miris dezinfekcionih sredstava koji ispunjava prostor i, naravno, tihu nelagodu koja dolazi sa činjenicom da ljudi često borave na ivici života i smrti.
- No, za mene je rad u bolnici bio posao, nešto na šta sam bila navikla i što sam obavljala sa profesionalizmom, ma koliko noći bile dugačke i naporne. U početku, sve te stvari – zvukovi, svetla koja se upale i ugase, neprestano kucanje monitora – bile su samo deo mog svakodnevnog života. Niko me nije mogao pripremiti za ono što će se desiti te jedne noći, što će promeniti sve što sam mislila da znam o realnosti.
Te noći, bolnica je bila još tiša nego obično. Smiraj je padao polako, a sve oko mene je bilo preplavljeno tihim šuštanjem aparata i svesnostima o bolestima i patnji koje su se odvijale iza tih staklenih pregrada. Na intenzivnoj nezi, to je bilo posebno očigledno. Tamo je uvek bilo pacijenata koji su bili ozbiljno bolesni i koji su se borili za život. Ali tog noći bilo je nešto posebno. Imali smo pacijenta za kojeg smo znali da će verovatno preminuti pre nego što smena završi. Bilo je to pitanje časa, a smiraj je dolazio brzo.
- Sobe na intenzivnoj nisu bile baš obične. Zatvoreni su sa staklenim pregradama, tako da je bilo moguće videti šta se dešava u drugim sobama. Iako su zavese bile povučene, često bi se desilo da kroz staklo možete nagovestiti šta se dešava s pacijentima u susednim sobama. Toga trenutka, nisam bila sigurna šta tačno gledam, ali osećaj je bio neobičan. Bilo je to oko 1:30 ili 2 ujutro kada je nešto privuklo moju pažnju. Bio je to trenutak koji ni danas ne mogu da objasnim.
Dok sam stajala u susednoj sobi, primetila sam nešto što mi je u tom trenutku izgledalo kao prava ludost. Videla sam čoveka kako se naginje nad pacijentovim krevetom, njegovim licem skoro u kontaktu sa pacijentovim. Bilo je to tako čudno, jer mi je izgledalo kao da gledam nekog ko je doslovno gledao samog sebe, i to u momentu kada sam verovala da pacijent nije više bio svestan toga. Možda nisam mogla da verujem svojim očima, ali jasno sam videla tu osobu, i imala sam osećaj da me nešto snažno povlači prema tom prizoru.
Mislila sam da možda haluciniram. To mi nije bilo uobičajeno, ali posle svih tih sati provedenih na poslu, pomislila sam da možda nisam dovoljno odmorena. Onda sam odlučila da proverim šta se zapravo dešava. Prešla sam pregradu koja je razdvajala sobu u kojoj sam bila, i krenula ka susednoj. Srce mi je bilo ubrzano, ali kada sam stigla do sobe, shvatila sam da nema nikoga. Bilo je potpuno prazno. Soba je bila tiha, bez ijednog tragova života osim tih polako kucajućih monitora.
- Bila sam zatečena, i osećala sam nešto što nije bilo samo zbunjujuće, već i neobjašnjivo. Da li je to bila halucinacija zbog umora, ili nešto drugo? Nisam imala odgovore. Prošlo je nekoliko sati, pacijent je preminuo, i sve se nastavilo kao da ništa nije ni bilo. Međutim, sve to nije moglo da mi izbriše tu sliku iz glave. Slika čoveka koji se naginjao nad pacijentovim krevetom, kao da je posmatrao samog sebe, ostala je urezana u mojoj svesti. U tom trenutku, sve što sam znala o stvarnosti bilo je poljuljano.
U danima koji su usledili, nisam mogla da pronađem nikakvo racionalno objašnjenje za ono što sam videla. Iako sam pokušavala da analiziram svaki detalj te situacije, nije bilo ništa što bi moglo da objasni moje iskustvo. Razmišljala sam da li je možda neki od mojih kolega obavio neku rutinsku proveru pacijenta i da nisam primetila, ali nisam mogla da nađem nikakve tragove koji bi to potvrdili. Sve je bilo kako treba, osim tog neobičnog momenta koji je pomerao granice mog razumevanja.
Taj događaj mi je ostao urezan u sećanju, i do danas nisam u potpunosti sigurna šta se zapravo dogodilo te noći. Da li je to bila obična halucinacija, proizvod prevelikog umora, ili je možda bilo nešto više, nešto što nisam mogla da objasnim? Moje kolege nisu primetile ništa neobično, niti su bile svesne bilo kakvih neobičnih događaja tog noći. Ali za mene, to iskustvo je bilo dovoljno duboko i snažno da me podseti na to koliko su stvari u životu ponekad neobjašnjive.
- Iako sam tokom svog života imala mnogo izazova i iskustava, ovo je bio trenutak koji mi je pokazao da stvarnost ponekad može biti mnogo zbunjujuća i da ne možemo sve objasniti. Naučila sam da se nikada ne treba potpuno opustiti i pomisliti da znamo sve o svetu oko nas. Ponekad, stvari koje ne možemo objasniti, ostaju sa nama, menjajući način na koji gledamo svet i stvari koje se dešavaju u njemu.
Danas se sećam te noći sa mešavinom strahopoštovanja i znatiželje, i iako je prošlo mnogo vremena, osećam da nikada neću moći da se oslobodim tog pitanja: šta sam to zapravo videla?
