Da li ste se ikada zapitali kakav to život vodite? Da li bi bili zadovoljni sami sobom kada bi Vam neko rekao da su Vam ovo zadnji dani života? Da li je isplativo po nas same da budemo dobri prema svima, je li to više činimo sebi zla nego dobra? U nastavku ovog članka Vam donosimo par činjenica koje je psihoterapeut odlučio da rastumači vezano za dobrotu ljudi i da li je ona ta koja nas odvede u večni san…
Za mnoge ljude, posebno one koji su skloni anksioznosti i razmišljanju o nepoznatom, smrt predstavlja temu koja ih neprestano okupira. Često se zadržavaju na pitanjima kako će izgledati njihovi poslednji trenuci, gdje će se nalaziti i ko će biti uz njih kada napuste ovaj svet. Neki zamišljaju odlazak u miru, dok promatraju zalazak sunca sa obale mora, dok drugi svoje poslednje trenutke vide u tišini šume ili okruženi veličanstvom planinskih vrhova. Ta težnja da predvide i kontrolišu način svog kraja proizlazi iz ljudske potrebe da ovladaju nečim što je u svojoj suštini izvan naše moći – samom smrću.
- Jednom prilikom, dok sam razgovarao sa starim monahom, naišao sam na misao koja mi je u potpunosti promenila pogled na ovu temu. Sa nekom gotovo nadzemaljskom smirenošću rekao mi je: „Ne brinem o tome kako će izgledati moji poslednji trenuci, niti ko će biti prisutan pored mene. Ono što mi je zaista važno jeste da umirem u molitvi, zahvaljujući Bogu za dar života i priliku da budem deo Njegovog stvaranja.“ Te jednostavne, a istovremeno duboke reči, otvorile su mi drugačiji način posmatranja smrti. Umesto da pokušavamo kontrolisati ono što ne možemo, možda je mudrije okrenuti se zahvalnosti – za ono što već jesmo i što smo doživeli.
Sa vremenom i razgovarajući sa ljudima koji se nalaze pred krajem života, shvatio sam jednu važnu istinu – smisao našeg postojanja nije u tome da proniknemo u misteriju smrti ili da stalno tražimo odgovore na pitanja koja prevazilaze ljudski razum. Naša uloga je da živimo punim srcem, u trenutku, svesni da je svaka sekunda koju imamo pravo bogatstvo. To znači voleti bez zadrške, opraštati kada možemo, radovati se malim stvarima i učiti iz teškoća koje nas oblikuju.
- Smrt je neizbežna, ali to ne bi trebalo da nas sputava u uživanju u lepoti života. On nije puka kolekcija prolaznih momenata, već splet iskustava koja nas povezuju s drugima, koja nas menjaju i ostavljaju trag iza nas. Ljudi koji su nam najbliži – porodica, prijatelji, oni koji su s nama delili i radosti i bol – čuvaće sećanja na nas. U njihovim srcima naš život će nastaviti da postoji, i nakon što nas više ne bude, kao plamen koji nikada ne prestaje da gori.
Zato nije važno zamišljati savršeno mesto svog odlaska, niti brinuti o tome ko će biti uz nas u poslednjem času. Mnogo je važnije kako živimo sada, dok imamo priliku da volimo, stvaramo i delimo sebe sa svetom. Ljubav koju pružimo i primimo ne nestaje sa nama. Ona ostaje, utkava se u živote drugih ljudi i postaje most koji spaja ovaj svet sa onim što je iza njega.
- Na kraju, smrt ne mora biti kraj. Ona može biti prelazak u nešto drugo, nešto što možda ne razumemo, ali što nije prazno. Ljubav je ono što prevazilazi granice vremena i prostora. Ako živimo život u skladu s tom idejom, onda nema razloga da se plašimo poslednjeg daha. On će biti samo trenutak u večnosti, a ono što smo ostavili za sobom – dobrota, nežnost i uspomene – živeće zauvek.
