Današnji članak je posvećen jednoj gospođi Seki iz Bijeljini.Seka je živ dokaz da život ne mazi ne mari za naša osećanja.U nastavku današnjeg članka pročitajte jednu jako emotivnu priču…
- Životna priča Seke iz Bijeljine nosi težinu jednog celog vremena, kulture i društvenih očekivanja koja su, za mnoge žene, značila borbu ne samo za ljubav i prihvatanje, već i za osnovno dostojanstvo. Danas, u sedmoj deceniji života, Seka svoj dom nalazi na imanju svog brata, gde pomaže u svakodnevnim poslovima, čuva ovce i obrađuje zemlju, uprkos godinama i narušenom zdravlju. Iako je prošla kroz tri braka, nikada nije imala priliku da postane majka – činjenica koja je ostavila dubok trag na njenom duhu.
Seka otvoreno govori o tome kako je zbog svoje neplodnosti doživela odbacivanje, poniženje i usamljenost. Prvi muž ju je, posle tri godine braka, oterao jer nije mogla da rodi dete. Živeli su tada u Bijeljini, a ona sa tugom priča o tom periodu, naglašavajući da su tada u seoskim sredinama žene bile vrednovane isključivo po tome da li su rađale. Ako žena ne donese dete, smatrana je beskorisnom.
- Drugi brak je bio još gori – udala se za mladića iz sela kraj Zvornika, koji je ubrzo nakon svadbe otišao u vojsku. Seka ga je verno čekala, ali kad se vratio, nije se vratio njoj – otišao je kod komšinice, sa kojom je ubrzo dobio dete. Taj brak je trajao svega devet dana. Njena osećanja, razočaranja i stid, tada nisu bili bitni nikome osim njoj samoj.
Treći brak joj je, barem na kratko, doneo tračak sreće. Sa trećim mužem je, kako kaže, najzad osetila toplinu i prihvatanje, ali i ta sreća je bila kratkog daha. Muž je poginuo, a Seka je ostala sama, još jednom – ali ovaj put, ne zbog svoje krivice.
- Danas, nakon svega, uprkos godinama i slabom zdravlju, Seka ne odustaje od rada. Pomaže bratu, vredno obavlja seoske poslove i ne traži mnogo. U njenim rečima nema gorčine, već prihvatanja – i tihe tuge. Ne ljuti se na život, ali ne može da sakrije da je najviše boli to što nikada nije imala dete. Govori kako bi joj i jedno dete promenilo život, dalo smisao starosti, radost i utehu.
Ona živi u jednoj sobici koju joj je brat ustupio, nema svoje imanje, niti sopstvenu stoku. Ipak, vredno pomaže, ne traži mnogo, ne žali se često, osim kada čuje ljude koji ne žele da rade, a kukaju da nemaju. Njena filozofija je jednostavna: “Radi i imaćeš.” Taj princip ju je i održao kroz godine – i kroz brakove i kroz razočaranja.
- Na leto bere šampinjone, šljive, koprivu – sve što može da sačuva i spremi, kako bi preživela bez gladi. Nije srećna, priznaje to, ali nije ni ogorčena. Ponekad se pita kako je još živa, s obzirom na sve što je preživela. Njena priča odjekuje kao tihi krik svih žena koje su bile vrednovane samo kroz prizmu majčinstva i koje su, zbog toga što nisu rodile, izgubile pravo na ljubav, dom i sigurnost.
Seka je simbol jedne generacije zaboravljenih žena – tihih, odanih i vrednih, koje su život nosile na plećima, ali zauzvrat nisu dobile ono najosnovnije – razumevanje i podršku. Njena priča zaslužuje da se čuje ne zbog sažaljenja, već kao podsetnik na to koliko je važno društveno prihvatanje, i koliko nepravde može da napravi jedno očekivanje koje ne ostavlja prostor za ljubav bez uslova.
