U današnjem članku Vam donosimo jednu bizarnu priču sa ne tako čestom tematikom. Radnja današnjeg teksta se zasniva na prvoj bračnoj noći koja je postajala sve čudnija i čudnija kako su minuti prolazili, a o čemu je tačno reč pročitajte u nastavku…
Zovem se Kler i verovala sam da započinjem životnu bajku sa čovekom svojih snova. Moj muž Itan bio je sve što sam mogla poželeti – pažljiv, smiren i ostvaren doktor. Njegova majka, Margareta, bila je stroga i sklona kontroli, ali sam mislila da ću to s vremenom prihvatiti. Nisam ni slutila da će već prva bračna noć postati početak nečega što će zauvek promeniti moj pogled na naš brak.
Naše venčanje proteklo je besprekorno, baš onako kako sam zamišljala. Bila sam iscrpljena od dana punog uzbuđenja i veselja i želela sam samo da provedem mirnu noć sa svojim mužem. Ali sve se preokrenulo u trenutku kada se pojavila njegova majka. Itan je ušao u sobu i tiho rekao da je majka popila previše i da joj treba mesta da se odmori. Pre nego što sam stigla da odgovorim, ona je već ušetala, stežući jastuk, navodno pospana, a ipak čudno bistrih očiju. Osećaj nelagodnosti obuzeo me je, ali nisam htela da pravim scenu. Pokušala sam da je ubedim da legne u dnevnu sobu, no Itan me je zaustavio i zamolio da je pustim da prespava s njim – samo tu jednu noć. Šokirana i povređena, uzela sam jastuk i povukla se na kauč. Naša prva bračna noć završila je tako što sam sama, budna i uznemirena, slušala zvuke iz sobe iznad. Hodanje, škripa, tišina. Tek pred zoru sam utonula u nemiran san.
- Ujutro sam rano ustala i odlučila da probudim muža. Vrata spavaće sobe bila su odškrinuta, pa sam nežno provirila. Srce mi se steglo. Moj muž je ležao leđima okrenut vratima, a pored njega, na istom krevetu, nalazila se njegova majka. Približila sam se, zbunjena, i pogled mi je pao na belu posteljinu. Na njoj se nalazila mrlja crvenkasto-smeđe boje, poluosušena i razmazana. Pružila sam ruku i dodirnula je – delovala je kao krv. Margareta se naglo uspravila, brzo povukla jorgan i nasmešila se kao da ništa nije bilo. Tvrdila je da je samo spavala duboko od umora. Itan je i dalje ležao, pretvarajući se da spava, ne rekavši ni reč.
Noću, kada sam bila sigurna da su oboje u snu, vratila sam se u sobu i uzela posteljinu. Pod svetlom lampe u vešernici videla sam da mrlja nije bila jedina stvar. Na tkanini je bio zalepljen mali zavoj, isprskan krvlju. Nije bilo strasti iza tog traga – to je bila rana, povreda. Srce mi se steglo od pomisli šta sve to može značiti. Dani su prolazili, a Margareta je bila neprestano uz nas. Mešala se u svaki trenutak mog braka. Ako bih muža pokušala da poljubim ili dotaknem, ona bi pronašla izgovor da nas prekine. Uveče bi kucala na vrata naše sobe, insistirajući da mu poželi laku noć, dok bi njen pogled ostajao prikovan za njega, a mene ignorisao. Njene reči, izgovorene jednom prilikom, zauvek su mi ostale urezane: “On je oduvek trebao samo mene. Nemoj pokušavati da to promeniš.”
- Shvatila sam da ovo nije bila obična briga majke za sina. Bila je to opsesija. Jedne noći sam otkrila zaključanu sobu na tavanu. Unutra su bile fotografije Itana iz svih perioda života, najčešće samo s majkom. Na stolu sam pronašla dnevnik. Prve stranice govorile su o nesreći u kojoj je poginuo Itanov otac i o njenom uverenju da je svet protiv nje. Pisalo je da nikada neće dozvoliti nikome da joj oduzme sina. Na poslednjoj stranici bila je naša svadbena fotografija, ali moje lice je bilo iscepano.
Kada sam pokazala dnevnik Itanu, dugo je ćutao, a zatim ispričao da je još kao dete izgubio oca u požaru. Policija je sumnjala da ga je majka izazvala, ali dokaza nije bilo. Od tog trenutka, ona ga je držala uz sebe, ne dopuštajući nikome da mu se približi. Shvatila sam da je Itan celog života bio zarobljen u njenom svetu. Pokušala sam da se suočim sa Margaretom, rekavši joj da ga njen strah sputava i da ga time uništava. Ona me je hladno pogledala i rekla da ako zaista želim njegovo dobro – treba da odem, jer svi koji su bili blizu njenog sina na kraju nestaju. Njene reči bile su istovremeno pretnja i priznanje.
- Sledećeg jutra, dok smo se spremali da napustimo kuću, sobarica mi je dala pismo. Margareta ga je napisala. U njemu je priznala da požar nije izazvala, ali da je pustila svog muža da izgori, verujući da će joj tako sin zauvek pripadati. Sada je, kako je napisala, shvatila da ljubav ne sme biti zatvor i da njen sin zaslužuje slobodu.
Itan i ja smo se iselili i započeli novi život. On je krenuo na terapiju, suočavajući se s godinama manipulacije. Ja sam svake noći molila za ženu koja je istovremeno bila i tragična i zastrašujuća – za majku koja je volela na način koji guši i uništava. Jer ljubav koja preraste u posedovanje može postati smrtonosna.
