Moja supruga ima 35 godina, a ja 37. Naše zajedničko putovanje do roditeljstva bilo je bolno i teško, jer smo u prošlosti doživeli nekoliko mrtvorođenih beba. Svaka naredna trudnoća za nas je predstavljala kombinaciju straha, brige i ogromne nade. Kada je moja žena konačno ostala trudna ponovo, oboje smo bili u stalnom grču – svaki pregled, svaka kontrola i svaka promena u njenom telu donosila je i nadu i užas. Osećali smo da je ovo možda naša poslednja šansa da postanemo roditelji.
Dan kada je porod počeo, nisam bio kod kuće. Bio sam na poslu i baš tog jutra desila se neočekivana situacija – dete moje koleginice iznenada se razbolelo i ona je morala hitno da ode. Nisam imao srca da je ostavim samu, iako sam znao da je moguće da će mi žena svakog časa javiti da je krenula u bolnicu. Osetio sam da bi bilo neodgovorno napustiti je u toj situaciji, iako je deo mene bio u potpunom haosu jer sam znao šta se paralelno dešava kod kuće. Odlučio sam da ostanem i završim obaveze, uveren da radim ispravnu stvar.
- Ali dok sam se ja lomio između osećaja odgovornosti prema kolegama i obaveze prema sopstvenoj porodici, moja supruga je ušla u porod sama. Satima kasnije, kada sam se konačno oslobodio i krenuo ka bolnici, stigao je video-poziv koji nikada neću zaboraviti. Na ekranu je bila moja žena, uplakana, ali ne od sreće. U naručju je držala naše dete, a pored nje je sedeo moj brat blizanac, Alan.
Alan i ja oduvek smo imali komplikovan odnos. Od školskih dana pa sve do odraslog života takmičili smo se u svemu – ocene, sport, posao, pa čak i u očima naše porodice. On je uvek bio taj „osetljiviji“, emotivniji, bliži ljudima, dok sam ja više bio usmeren na obaveze i rezultate. Često je izgledalo kao da nas ljudi upoređuju, a ja sam se trudio da pobedim u toj nevidljivoj utakmici.
- Kada sam video da je on taj koji je bio uz moju ženu tokom porođaja, osećao sam se poraženo i iznevereno. Još više me pogodilo ono što mi je supruga rekla. Ispričala je da je upravo njega zamolila da prvi uzme našu bebu u naručje. Zatim je izgovorila rečenicu koja mi je slomila srce: „Kad bih ponovo birala, radije bih bila sa njim. Izgleda isto kao ti, ali razlika u načinu na koji se odnosi prema porodici je ogromna.“
Te reči su me pogodile više nego išta do sada u životu. Dok sam sedeo na poslu ubeđen da činim odgovornu stvar – da pomažem drugima i da ne izneverim koleginicu u njenoj krizi – izgubio sam trenutak o kojem sam maštao celog života. Nisam bio tu kada se rodilo moje dete. Nisam prvi uzeo svoje čedo u naručje, nisam osetio taj prvi plač i taj neverovatni trenutak kada se život rađa pred tobom. Umesto mene, taj trenutak doživeo je moj brat. Sada se pitam da li sam zaista pogrešio. Da li sam loš muž i otac jer nisam odmah ostavio sve i otišao kod žene? Ili sam samo pokušavao da pronađem ravnotežu između profesionalne odgovornosti i porodične dužnosti? Moja supruga mi ne oprašta i gotovo da ne razgovaramo. Oboje nosimo u sebi gorčinu i neizrečene reči. Ona mi zamera što sam je ostavio samu u najvažnijem trenutku našeg života, a ja osećam da mi nije pružila razumevanje da sam tada bio rastrzan na dva fronta.
- Ponekad mislim da me zapravo najviše boli ne to što nisam bio fizički prisutan, već to što je ona u tim trenucima našla utehu u mom bratu, čoveku s kojim sam čitav život bio u rivalstvu. Kao da mi je sudbina želela pokazati koliko sam slab u toj utakmici, i to u trenutku kada sam najmanje mogao da se odbranim.
Ne znam da li je ovo kazna za moje izbore ili samo splet nesrećnih okolnosti. Znam samo da sada osećam prazninu koju ništa ne može popuniti. Želeo sam da postanem otac pun ljubavi i da dokažem da mogu biti tu za svoju porodicu, ali izgleda da sam zakasnio. Na kraju ostaje pitanje: da li sam stvarno negativac ili sam samo čovek koji je pokušao da bude dobar u svim ulogama, a na kraju izgubio ono što mu je bilo najvažnije?
