U ovoj priči možemo videti da je biti čovek važnije od svega ostalog. U nastavku pročitajte kako je jedna starija gospođa spasila trudnicu koja jepatila sama na ulici…
Bilo je to u jesenji dan, u kasnom septembru, kada sunce još uvek daje toplotu, ali već nosi miris promena. Drveće je bilo obojeno zlatnim tonovima, dok je sve oko mene mirisalo na proleće koje je nestajalo i zimu koja dolazi. Taj dan je imao neku melanholičnu lepotu, ali i tugu koja se uvukla u moj um. Hodala sam ka kući, torba teška u ruci, dok su misli bile teške, a dani koji su prolazili posle smrti mog muža pre tri godine nisu donosili mnogo svetlosti. Svaka šetnja bila je prilika za unutrašnje monologe, tiho u sebi izgovaram „Još jedan dan…“ Ništa novo, ništa inspirativno.
- Ali, na četrdesetom koraku, nešto me iznenada zaustavilo. Tamo, u blizini autobuske stanice, stajala je mlada trudnica. Držala se za klupu kao da joj je samo to pružalo stabilnost. Lice joj je bilo iskrivljeno od bola, a oči pune straha. Prolaznici nisu obraćali pažnju na nju, koračali su bez obaziranja, kao da ništa nije uočeno. No, njene oči su me pozvale da stanem. „Molim vas, pomozite mi…“ prošaptala je tiho, gotovo nečujno. Iako mi je glas u glavi govorio da nastavim, da nije moja stvar, nešto u njenom očaju mi nije dopuštalo da prođem pored nje. Pomislila sam na svoju kćerku, koja živi u Kanadi, i odjednom sam shvatila da nije u pitanju samo njena situacija, već i moja sposobnost da se povežem, da pomognem. Okrenula sam se i prišla joj. „Šta se desilo, djevojko?“ upitala sam. Njen odgovor bio je slab, gotovo nesvestan: „Sve mi se mrači… Idem po papire za socijalnu pomoć, a onda… sve me je pogodilo…“
Pomogla sam joj da se smesti na klupu, obrisala joj čelo, a srce mi je bilo preplavljeno brigom. Pozvala sam taksi, dok su svi prolazili bez stajanja. Samo ja sam odlučila da se zaustavim i pružim ruku. Pokušavala sam da joj ulijem nadu, govoreći joj da nije ona kriva što se svet oko nje okrenuo i postao ravnodušan. Tako su prošli trenuci čekanja, dok mi je Alena pričala svoju priču. Ispričala mi je kako je ostala trudna, a partner ju je napustio čim je saznao da će imati devojčicu. Suočila se sa napuštanjem, bez ikakve podrške, sama, sa ogromnim strahom o budućnosti. Njene reči o tome kako se oseća kao da je niko nije vredan, duboko su me dirnule.
- Kada smo stigle do klinike, njeno stanje se drastično pogoršalo. Hitno su je primili u bolnicu jer je zdravlje njene bebe bilo ozbiljno ugroženo. Iako nisam bila njena rodbina, ostala sam uz nju, čekajući i moleći se za nju. Doktor je brzo potvrdio da smo je doveli na vreme, a ona je postepeno počela da se stabilizuje. Kada se oporavila, Alena mi je zahvalila, ali njene reči „Zar se nisi bojao?“ ostale su u mom umu. To pitanje mi je podsetilo na to koliko je ponekad teško doneti pravu odluku, u trenutku kada je život u pitanju, a te odluke mogu imati neverovatne posledice.
Nakon što sam obećala da ću joj pomoći tokom oporavka, nisam imala nijednu sumnju. Iako nismo bile bliske, osećala sam da su naši putevi ukršteni iz nekog razloga. Alena je bila ranjiva, a ja sam bila tu da joj pomognem da se oporavi, ne samo fizički, već i emotivno.
Zajedno smo proveli mnogo vremena. Brinula sam o njoj, spremala joj hranu, pričala joj o životu i delila svoja iskustva. Delile smo priče o sreći i tugama, smejale se, pijuckale biljne čajeve. Alena mi je postala više od pacijentkinje – ona je postala osoba koja mi je donela svetlost u moj život. S njom sam ponovo naučila kako da verujem u ljude.
- Nekoliko meseci kasnije, tokom jednog od tih mirnih trenutaka, dok je mazila svoj trudnički stomak, Alena me iznenadila. Pitala me je da li bih pristala da budem kuma njenoj kćerki. Nisam mogla da verujem. Prvi put, osećala sam se kao deo nečega većeg, nečega što je imalo smisla. „Spasili ste nas, želim da moja kćerka ima nekog ko će joj pokazati kako da vidi one koji su nevidljivi, kao što ste vi videli mene“, rekla je. Njene reči su mi rasplakale oči. Shvatila sam da nisam samo pomogla jednoj ženi, već da je ona postala deo mog života, osobe koja mi je dala snagu koju nisam očekivala.
Danas, Alena i njena mala Sofija žive sa mnom. Osvajaju moj svet na svoj način. Kada me pitaju moji susedi, „Kako imate divnu unuku, Sofija Ivanovna?“, moje srce ispunjava ljubav prema toj maloj devojčici. Ona je postala sve ono što nisam ni sanjala da ću imati.
Na svakom koraku se podsećam na dan kada sam odlučila da stanem na autobuskoj stanici, iako su svi prolazili bez da su obratili pažnju. Tada nisam znala šta bi se dogodilo da nisam reagovala, ali sada znam da je to bila najvažnija odluka mog života. Ponekad, život postavlja pitanje: „Da li ćete stati?“ Ako se zaustavimo, možemo napraviti razliku. Jer iza svakog koraka može da se krije nova priča, nova veza, nova porodica.
