Luka je bio dečak s velikim snovima i još većom odlučnošću. Dok su njegovi vršnjaci maštali o igrama i video-klipovima, on je imao sasvim drugačiju ideju – želeo je da izgradi sopstvenu kuću. Ne neku od kartona ili privremenu nastambu, već pravu malu kuću sa svim potrebnim prostorijama. Bio je svestan da put do ostvarenja tog sna neće biti lak, ali ga to nije obeshrabrilo.
- Prvi korak bio je najteži – kako doći do novca? Luka nije imao bogate roditelje ni pokrovitelje, ali imao je volju. Počeo je da radi male poslove po kraju – kosio je travu, čistio garaže, iznosio đubre, pomagao starijima u komšiluku. Svaka zarađena para bila je pažljivo sačuvana, svaki dolar mudro uložen. Nije trošio na sitnice, već je znao da svaki ekser, daska i alat znači korak bliže ostvarenju sna.
U roku od godinu i po dana, Luka je uspeo da skupi oko 1500 dolara. Od tog novca, uz pomoć oca za delove koje sam nije mogao da izvede, izgradio je kućicu veličine oko 8 kvadratnih metara – tačnije, dugačku 3 metra, široku 2 metra i visoku 3 metra. Iako skromna po dimenzijama, kuća je bila funkcionalna i lepo uređena. Imala je sve – malu kuhinju, dnevni boravak i čak spavaći deo. Sve je bilo promišljeno i uređeno tako da se svaki kvadrat maksimalno iskoristi.
- Najveća vrednost ove kuće nije bila u njenoj veličini ili luksuzu, već u onome što je simbolizovala – volju jednog deteta da stvori nešto sopstvenim rukama. Luka je svaki dan, bez obzira na vremenske uslove ili umor, radio na svom projektu. Nije ga zanimala podrška ni odobravanje – vođen svojom idejom, nastavio je da zida, šrafi, seče i sklapa.
Otac mu je bio pomoć u ključnim trenucima – kada je trebalo podići konstrukciju krova ili povezati elektroinstalaciju – ali većina posla bila je isključivo Lukaov trud. U njegovim rukama, alat nije bio igračka već sredstvo da oblikuje snove u stvarnost.
- Kada je konačno završio, njegova kućica postala je prava atrakcija. Komšije su dolazile da je vide, iznenađene kako je dečak uspeo da stvori nešto tako posebno. Neki su isprva sa podsmehom komentarisali veličinu kuće, ali kada su ušli unutra i osetili toplinu, red i organizaciju prostora, ostajali su bez reči. Njegov rad je govorio glasnije od svake reči.
Mnogi koji su u početku bili skeptični, kasnije su priznali da su se prevarili. Luka ih je podsetio da nije veličina ono što određuje vrednost, već trud, posvećenost i srce koje se uloži. Njegov podvig postao je inspiracija ne samo deci već i odraslima, dokaz da se sa skromnim sredstvima, ali velikom voljom, može stvoriti nešto što ostavlja trag.
- Lukina kuća nije bila samo fizički objekat – bila je simbol upornosti, detinjstva sa vizijom i nade da su čak i najveći snovi mogući ako u njih verujemo dovoljno snažno.
