BONUS TEKST
- U godinama koje su obeležile drugu polovinu prošlog veka, mnogi ljudi sa prostora Bosne i Hercegovine napuštali su svoje domove u potrazi za boljim životom. Najčešća destinacija bila je tadašnja Zapadna Nemačka, zemlja koja je nudila više radnih mesta i mogućnosti za zaradu. Mnogi su tada napuštali svoje selo, domove, pa i zemlju koju su generacijama obrađivali njihovi preci. Odlazak u inostranstvo nije bila laka odluka, ali su potrebe savremenog života i želja za ekonomskom sigurnošću prevagnule.
Među brojnim pričama koje su iz tog perioda ostale zabeležene, izdvaja se jedna jednostavna, ali izuzetno dirljiva priča o poštovanju, međusobnom razumevanju i čuvanju tuđe svetinje. Ovu priču je podelio jedan član porodične viber grupe, sećajući se događaja koji se desio pre više od pola veka i koji je ostavio dubok trag u njegovoj porodici.
- Njegov deda, musliman po veri, kupio je sedamdesetih godina parcelu zemlje od komšije Srbina koji je tada odlučio da ode u inostranstvo. Na toj parceli je ranije stajala kuća prodavca, mesto njegovog rođenja, porodičnog života i slavljenja krsne slave. Kada je kuća srušena, zemlja je prodata kao obradiva njiva. Ipak, deo na kojem je nekada bila kuća, njegova porodica nije nikada obrađivala.
Unuk tog Bošnjaka ispričao je kako je kao dete primećivao da njegov deda i otac uvek izbegavaju jedan deo u sredini njive. Nije mu bilo jasno zašto, niti se tada previše interesovao. Međutim, kasnije, kada je odrastao, odlučio je da pita dedu zbog čega ne obrađuju baš taj deo zemlje. Odgovor koji je dobio bio je jednostavan, ali pun mudrosti i saosećanja.
- Deda mu je rekao da na tom mestu ne treba sejati niti orati, jer je tu bio dom čoveka od koga su zemlju kupili. Taj dom je bio mesto važnih trenutaka iz njegovog života – tu je rođen, kršten, slavio slavu. Iako je kuća nestala, deda je verovao da se ta svetinja ne sme zaboraviti niti ugaziti plugom. Poštovanje prema nečijem ognjištu, prema mestima na kojima su ljudi provodili svoje najvažnije dane, bilo je za njega pitanje časti i ljudskosti.
Deda je unuku poručio da, kada jednog dana on bude obrađivao tu zemlju, nikada ne zaboravi zašto se taj deo zaobilazi. Nije važno da li je to nekom drugom čudno ili nebitno, važno je očuvati ono što nosi značaj za nekoga drugog, čak i kada tog nekog više nema tu. Tako se, preko jedne male gestikulacije, prenosi poštovanje, kultura i čovečnost
- Ova priča nadilazi granice vere, nacije i tradicije. Ona govori o ljudskom razumevanju, o svesti da tuđe uspomene nisu manje važne od naših, i da tuđa svetinja, ma koliko nam bila nepoznata, zaslužuje poštovanje. U vremenu kada su razlike često bile uzrok podela, ova priča služi kao primer kako se, čak i u najtežim vremenima, moglo živeti zajedno – s poštovanjem i dostojanstvom.
Danas, kada je taj unuk porastao, i sam obrađuje tu istu zemlju. I dalje zaobilazi onaj deo koji je njegov deda poštovao. Ne zato što ga neko prisiljava, već zato što u tom činu vidi vrednost tradicije, dostojanstva i očuvanja sećanja. To je primer kako se kultura prenosi kroz generacije – ne u velikim rečima, već u tihim, svakodnevnim postupcima.
- Ovakve priče nas podsećaju koliko su male geste često najveći pokazatelji ljudskosti. Poštovanje tuđe vere, porodične istorije i običaja ne umanjuje naš identitet, već ga oplemenjuje. U svetu u kojem su razlike često povod za sukobe, ovakva sećanja podsećaju nas da je moguće živeti zajedno, u miru, uvažavanju i saosećanju.
