BONUS TEKST
- Biti vozač kamiona često podrazumeva sate i dane provedene na putu, dugačke relacije, umor i tišinu. Ipak, ponekad se na tim rutama dese stvari koje vas podsete koliko malo pažnje može promeniti nečiji dan, pa čak i život. Godinama sam vozio istu rutu prema granici s Mađarskom, i svaki put bih prolazio pored iste kuće koja je s vremenom postala tačka koju sa nestrpljenjem očekujem. U toj kući živi dečak sa Daunovim sindromom, dete koje već dugo stoji na svojoj terasi i maše svakom vozilu koje prolazi putem ispred njegove kuće.
Taj prizor je postao deo moje svakodnevice. Svaki put kada ga ugledam, neizostavno svirnem sirenom. Ta njegova reakcija, osmeh koji se pojavi čim čuje zvuk trube, ruke koje se podignu i veselo mašu, iskrena radost – to su trenuci koji brišu umor i podsećaju na ono iskonsko u ljudima. U tim kratkim sekundama, u toj jednostavnoj razmeni osmeha i pažnje, krije se duboko značenje koje se teško objašnjava rečima.
- S vremenom, ta naša tiha komunikacija postala mi je više od rutinske epizode. Počeo sam da razmišljam kako da mu uzvratim pažnju. Nisam želeo da to ostane samo na sireni i prolazu. Hteo sam da ostavim trag, da mu pokažem da ga neko vidi i da mu se raduje. Tako sam jednog dana odlučio da uradim nešto više. Kupio sam dečiji automobil na akumulator, onakav kakav deca obično požele kada vide reklamu na televiziji. Nije bilo potrebe da se mnogo razmišljam – znao sam da će ga obradovati.
Tog dana kada sam ponovo krenuo ka granici, znao sam da će put biti poseban. Kada sam stigao nadomak njegove kuće, usporio sam, potom i stao. Svesno sam napravio zastoj, iako znam koliko to može nervirati ostale vozače. Nije mi bilo važno. Otvorio sam prikolicu, pažljivo izvadio automobil i krenuo prema njegovoj kući. Njegovi roditelji su već izašli napolje, zatečeni i iznenađeni, a onda su me zagrlili bez reči. Suze su same tekle, kao da su svi dani brige i tuge našli ventil da izađu.
- A onda je istrčao i on. Njegove oči su bile široke, lice ozareno, kao da nije verovao da je to stvarno. Prišao mi je, zagrlio me jako i zahvalio se. A onda je, bez reči, otrčao unutra i vratio se s jednim papirom u rukama. Bio je to njegov crtež kamiona, verovatno onog koji ja vozim, nacrtan dečijom rukom, šaren i iskren. Taj crtež mi je poklonio, i ja sam ga primio sa ogromnim ponosom. Danas ga čuvam kao jedan od najvrednijih darova koje sam ikada dobio.
U tim trenucima shvatio sam koliko je malo potrebno da usrećimo nekoga. Ne mora to biti skupo, niti komplikovano. Nekada je dovoljna pažnja, trenutak razumevanja i želja da se drugome pokaže da nije nevidljiv. Taj dečak me je naučio da čak i u svakodnevici, u najobičnijim stvarima, može da se rodi čudo. I to je lekcija koju nosim sa sobom – svaki put kada sednem za volan, svaki put kada ponovo čujem sirenu i pomislim na taj osmeh koji mi maše sa terase pored puta.
