Ponekad se ispostavi da neke najteže stvari koje moramo da napravimo u životu postanu nešto najbolje što smo mogli da učinimo za sebe i našu budućnost. Primer jedne takve priče Vam donosimo u nastavku ovog članka…
Viktorov povratak posle šest meseci provedenih na radnoj rotaciji bio je trenutak koji sam dugo čekala. Kada sam otvorila vrata stana i čula ključ kako škripi u bravi, taj zvuk je u meni odjekivao poput oslobođenja. U sobi se osećalo njegovo prisustvo, ali i težak miris vozova, prašine i udaljenih gradova koje je posećivao. Spustio je torbu na pod, rukom obrisao lice, očigledno iscrpljen, ali i zbunjen pogledom kojim je obuhvatio prostor.
Želela sam da mu potrčim u zagrljaj, ali u naručju sam držala bebu dok je druga u krevetiću počela da plače. On je zastao na pragu, pogled mu se zalepio za njih dvoje, leden i nepomičan. Njegove oči su lutale između dva mala kreveta, a onda se na njegovim usnama pojavilo pitanje koje sam dugo očekivala, ali mu se nisam radovala. „Anja, šta je ovo?“ izgovorio je polako, kao da ni sam ne veruje onome što vidi. Pokušala sam da se nasmešim, iako sam osećala kako mi srce ubrzano lupa. Znala sam da će doći do ovog trenutka. U mašti sam često zamišljala da će se obradovati, da će biti srećan što nas je porodica bogatija za dvoje dece. Ali njegov izraz lica nije pokazivao radost.
- „Iznenađenje“, rekla sam. „Imamo blizance. Dva dečaka.“ Na njegovom licu nije se pomaknuo nijedan mišić. Stajao je ukočeno, gledajući u decu kao da pred sobom ima nepoznat teret. Reč koju je potom izgovorio bila je oštra poput sečiva. „Iznenađenje?“ ponovio je, glasom punim nelagode. „Dogovorili smo se za jedno dete. Računao sam na jedno.“Pokušala sam da mu objasnim, moleći ga pogledom da razume: „Tako se desilo, Viktor. Ovo su naša deca, dvostruka radost.“ On se nasmejao, ali u tom smehu nije bilo topline. „Radim mesecima, mislio sam da ćemo konačno skinuti teret kredita, kupiti auto, da ću napokon početi da živim… A ti mi sada daješ dvostruko breme. Zar si makar jednom pomislila na mene? Na moje planove?“ Njegove reči su me bolele, ali nisam plakala. Duboko sam udahnula i tiho rekla: „Naši planovi sada su oni.“ Pokazala sam rukom ka dečacima.
On se okrenuo ka prozoru, izbegavajući moj pogled. Telo mu je bilo napeto, kao struna spremna da pukne. A onda je izgovorio rečenicu koja mi je slomila srce: „To nisu naši planovi, Anja. To su tvoji. Ti si odlučila da rodiš dvoje, ti ih odgajaj. Ja odlazim.“ Njegov ton je bio ravan, bez vikanja, ali svaka reč bila je teška kao olovo. Prišao je ormanu, počeo da vadi stvari i baca ih u torbu. Pokušavala sam da ga zaustavim, da ga ubedim da razmisli, ali on nije hteo da čuje. „Nisam se prijavio za ovo“, rekao je dok je zatvarao torbu. Vrata stana su se zalupila, a ja sam ostala ukočeno da stojim, držeći bebu, dok su mi suze tek tada krenule niz obraze. U očaju sam pozvala majku. „Mama, možemo li doći kod tebe? Zauvek“, šapnula sam u slušalicu. Roditeljski dom na selu postao je naše utočište. Miris zemlje, dimnjaci i polja, sve je bilo drugačije, ali spokojno. Grad je ostao iza nas sa svim svojim računima i razočaranjima.
- Moji dečaci su rasli brzo, poput mladih stabala u dvorištu. Kiril je bio ozbiljan, tih i pažljiv, uvek uz dedu, upijajući svaku njegovu reč o zemlji, alatima i životinjama. Denis, za razliku od njega, bio je živahan, nemiran i pun ideja. On je prvi ulazio u avanture, svađao se i mirio s drugom decom, pravio vozila od bicikala i dasaka. Njegova energija bila je zarazna. Iako nismo imali mnogo, snalazili smo se. Radila sam u školi, predavala, a uveče mislila na to kako bi bilo da je Viktor ostao. Da li bismo išli na more, da li bi deca odrastala drugačije? Onda sam te misli potiskivala. Znala sam da je naš život ovde i da se prošlost ne može menjati. Godine su prolazile. Kiril i Denis su odrasli, snažni i sposobni, i preuzeli su poslove na selu, gradeći našu budućnost. A Viktor? On je za mene postao samo senka iz prošlosti.
Ipak, nakon trideset godina, vratio se. Pojavio se iznenada, tražeći razgovor. Njegove oči više nisu bile iste. Bio je umoran, oboren, čovek koji traži novu priliku. Sinovi su ga dočekali bez previše emocija. On je za njih bio stranac. Kiril je rekao: „Sutra ćemo ga zaposliti.“ I tako su mu dali posao u svojoj firmi, kao običnom radniku.
Ali onaj Viktor koga sam nekada volela više nije postojao. Bio je to čovek koji je nekada otišao i nikada se stvarno nije vratio. Moji sinovi nisu zavisili od njega, već su sopstvenim trudom i snovima izgradili svoj put. Kada je zatvorio vrata iza sebe, shvatila sam da su njihovi životi bez njega bili ne samo uspešni, već i spokojni. A ja sam znala da je jedina prava pobeda bila u tome što sam sama uspela da ih izvedem na pravi put.
