Porodica je ono nešto što nam ostaje i kad prolazimo kroz najgore momente u životu i ne preostaje nam ništa drugo. U današnjem izdanju Vam donosimo malo zanimljivosti i priču koja se veže za temu porodice. U nastavku pročitajte priču o dečaku i njegovoj silnoj želji za porodicom i da ima nekoga kome pripada…
Dan je bio obavijen sivim velom, nebo bez boje pritiskalo je zemlju, a ptice kao da su izgubile glas. Vazduh je bio težak, skoro nepodnošljiv, i činilo se da u toj tišini sve stoji. Na imanju porodice Lanskoy, mlada služavka Marija marljivo je završavala svoj svakodnevni posao. Mramorne stepenice pred glavnim ulazom već su se sjajile od njenog truda. Njene ruke bile su ispucale i crvene od hladnoće, pregača prekrivena prašinom, ali u njenom srcu nije bilo gorčine. Uprkos svemu, ostajala je blaga i nežna, kao da ljubaznost nikada nije mogla da je napusti.
- Dok je otresala prostirku pored kapije, ugledala je dečaka. Bio je mršav, bos, sa prljavim kolenima i pogledom koji je odavao glad i izgubljenost. Samo je stajao, zureći u kuću iza gvozdenih kapija, kao da se nada da će iz nje izaći spas. Marija je osetila kako joj se srce steže. Znala je da će biti problema ako ga neko primeti – batler bi je optužio za nemar, stražari bi ga oterali, a gazda bi mogao da je kazni. Ali dete je stajalo tu, nemo, zaboravljeno, a ona nije imala snage da prođe pored njega.
Pogledala je oko sebe. Nikoga nije bilo. Tiho, gotovo nečujno, otvorila je bočna vrata i šapnula: „Samo na kratko.“ Povela je dečaka u kuhinju, gde mu je pružila činiju tople kaše i parče hleba. Jeo je pohlepno, kao da se plaši da će mu neko oteti hranu. Marija je stajala pored njega, drhteći od straha da će ih neko zateći. I baš tada, vrata su se otvorila. Gospodin Lanskoy, domaćin imanja, vratio se ranije nego što je očekivala. Skinuo je kaput i, ulazeći u kuhinju, zastao pred prizorom: dečak za stolom i Marija pored njega. Nije rekla ni reč, samo je pokušala da objasni, ali glas joj se gubio u grlu. On je ćutao, posmatrao ih, a zatim skinuo sat sa ruke i spustio ga na sto pred dečaka. „Jedi“, rekao je tiho.
Tišina je bila gušća od svake rečenice. Dečak je nastavio da jede, a Marija je pokušala da opravda svoj čin. Ispričala je kako ga je našla na kapiji, bosog i gladnog. Gospodin se smestio na stolicu i prvi put ga upitao za ime. „Artjom“, promrmljao je dečak. Na pitanje o roditeljima samo je oborio pogled i priznao: majka je otišla, otac pije, a on je pobegao.
- Umesto da pozove stražare, gazda je ustao i rekao: „Pođi za mnom.“ Iz garderobe je izvadio staru trenerku i džemper, prevelike, ali tople. Artjom ih je obukao, a osmeh mu je zatitrao na licu prvi put tog dana. Marija je bila iznenađena, a gospodin je tiho priznao: „I ja sam nekada stajao bos i gladan pred tuđim vratima. Niko me nije primetio.“ Te večeri, Artjom je zaspao u gostinskoj sobi, a Marija je bdela nad njim. U tišini kuhinje, gospodin joj je rekao da je rizikovala svoj posao. Ona je odgovorila da nije mogla drugačije, jer i sama zna kako je kad nemaš nikoga da ti pruži činiju supe. Tada je odlučio: dečak će ostati. Sutradan će srediti papire.
Dani su prolazili, a atmosfera u kući se menjala. Artjom se polako navikavao na toplinu doma, pomagao je u kuhinji, a čak je i strogi batler počeo da ga prihvata. Gospodin se sve češće vraćao ranije, provodio vreme sa dečakom, postavljao mu pitanja o školi i životu. Kuća, nekada hladna i mramorna, ispunila se smehom i dečjom radošću.
- Ali mir nije dugo trajao. Jednog dana pojavio se čovek – pijan, zapušten, tvrdeći da je Artjom njegov sin. Tražio je da ga odvede. Dečak se sakrio iza Marije, a Lanskoy mu je hladno odgovorio: „Ako kažeš da je tvoj, dokaži da možeš da se brineš o njemu.“ Čovek se povukao, ostavljajući pretnje za sobom. Tada je gospodin doneo odluku: boriće se za dečaka. Sledile su sudske procedure, papiri, razgovori sa vlastima. Marija je bila uz Artjoma kao majka, a Lanskoy je pokazao lice koje niko nije poznavao – lice čoveka koji ume da voli i brine. Jedne večeri, gledajući dečaka kako spava, priznao je Mariji da bogatstvo i mramor ne vrede ništa ako nemaš za koga da živiš. Ona mu je tiho odvratila da se promenio, a on je priznao da je upravo ona ta koja je u njemu probudila srce.
Sud je presudio u njihovu korist. Artjom je ostao sa njima, a dečak je po prvi put izgovorio reč „tata“. Suze su im ispunile oči, a u kući se rodila nova porodica. Zima je prošla, a imanje, nekada hladno i sumorno, postalo je dom u kojem su se osećali voljenima. Marija više nije bila samo služavka. Postala je stub te kuće, majka i žena koju je gospodin, ubrzo potom, zaprosio. Venčanje je bilo skromno, bez raskoši, ali puno ljubavi. Artjom je nosio prsten i s ponosom rekao: „Sada imam mamu i tatu.“ Na verandi, dok su zajedno posmatrali zalazak sunca, znali su jedno – sve je počelo jednom činijom kaše, gestom saosećanja i srcem žene koja nije mogla da okrene glavu.
