Postoje te neke priče koje su u stanju da rastope i čelično srce,takva jedna je i u nastavku našeg današnjeg članka.Priča o babici,borbi i dočekom najlepše stvari na svetu DETETA.
- Ušao sam u rađaonicu, a na klupi ispred nje sedeo je mladić, verovatno ne stariji od dvadeset godina. Bio je mršav, sa upalim obrazima i dubokim podočnjacima. Delovao je umorno, ali mirno. U toj tišini, primalja mi je prišla i rekla da je jedna trudnica u porođaju – grlić materice već otvoren šest centimetara, a do termina ima još više od mesec dana. Beba je mala.
Približio sam se ženi i tiho upitao kako se zove. „Melissa“, odgovorila je glasom jedva čujnim. Upitah je još i odakle dolazi, a ona reče: „Odavde, ovde živim. Tu sam se i udala.“
- Gledam je i ne mogu da ne primetim koliko je mršava. Pitao sam je jede li uopšte, a ona je tiho rekla da jede. „Dobro jedemo. Moj muž radi, zarađuje. Ne pije. Svaki dan imamo hleb i nešto kuvamo. Živimo skromno, ali ne žalim se.“U tom trenutku me nešto steglo u grudima. Melissa nije lagala – ona je stvarno verovala da je sve u redu. Za nju, jedan obrok dnevno bio je dovoljan. Bio je to njen život, i ona ga je prihvatala s dostojanstvom.
Pogledao sam ko je s njom. Mladić s klupe – njen muž, pružao joj tihu podršku. Babica mi donosi njene analize. Bacim pogled i zastanem – jaka anemija, ozbiljna hipoproteinemija. Njeno telo je iscrpljeno, a ona i dalje ima snage da se raduje.„Biće devojčica“, kaže ona s osmehom. „Zvaću je Amina. Imam sve spremno. Stvari su kao nove, sve sam oprala. I pelene imam.“
- Nastaje tišina. Pogledi se sreću, ali nema reči. I tad kaže: „Mislim da ću morati da se napnem.“„Napni se, Melisa“, kažem, i svi stajemo, pažljivi, puni poštovanja prema snazi jedne žene koja nema ništa osim ljubavi i nade.
U nekoliko pokušaja, Melissa uspeva. Donosi na svet krhku, ali prelepu devojčicu. Beba plače, crnokosa je, teška tek 2.200 grama. Gladna beba gladne majke.Melissa je uzima u naručje. Ljubi je, suze joj teku niz lice, šapuće: „Dušo, ti si meni sve.“Gleda me i pita: „Koliko je teška?“ Kažem joj da ćemo je odmah izmeriti. Ona klima glavom. „Lepa je, doktorka. Stvarno lepa.“„Jeste, Melissa, lepa je i posebna. Kao i ti.“
- Dani su prošli. Melissa se sprema za otpust. Dok odlazi, staje i prilazi da se zahvali. Tiho kaže: „Hvala vam na svemu. Na poklonima. Nije trebalo.“
„Treba, Melissa. Sve treba. Zaslužila si.“
Njen muž je čeka na vratima. Ljubi je u kosu, pruža joj jednostavnu crvenu ružu. Odlaze zajedno, tiho, držeći se za ruke, kao da nose ceo svet u naručju.
- Stojim i gledam za njima. Pitam se – koliko malo je zapravo dovoljno da čovek bude srećan? Melissa me je podsetila da sreća ne zavisi od luksuza, obilja ni komfora. Nekad je dovoljna samo jedna ruka koja vas drži, jedno srce koje kuca za vas i jedno malo biće koje zovete svojim.
