Posebno smo osetljivi na decu i celi svet se digne i potrudi da spasi svako dete koje može,u nastavku današnjeg članka sledi jedna jako potresna i emotivna ispovest o dečaku koji je završio u bolnici…
- Jednog popodneva, u jednoj gradskoj bolnici, na hirurgiji se odvijala drama. Otac teško povređenog dečaka nervozno je hodao po hodniku, čekajući dolazak lekara. Njegova zabrinutost bila je opipljiva, a svaka sekunda bez odgovora činila se kao večnost. Kada se vrata konačno otvoriše i pojavi se doktor u belom mantilu, otac više nije mogao da se suzdrži.
„Zašto tek sad dolazite?“, viknuo je, očiju punih gneva i straha. „Moj sin se bori za život, a vi stižete kao da imate svo vreme ovog sveta! Da li uopšte znate šta znači odgovornost?“
- Lekar ga je mirno pogledao i, iako umoran, pokušao da zadrži prisebnost. „Razumem vašu brigu, ali nisam bio u bolnici kada sam pozvan. Došao sam čim sam dobio poziv. Molim vas, pokušajte da se smirite kako bismo mogli da se usredsredimo na ono što je sada najvažnije – vaš sin.“
Otac nije mogao da poveruje njegovoj smirenosti. „Smiriti se? Da li biste vi bili mirni da je vaše dete na operacionom stolu? Šta biste radili da je vaš sin u životnoj opasnosti?“Doktor je zastao, udahnuo duboko i rekao tiho, ali odlučno: „Ja verujem da život i smrt nisu u našim rukama. Mi činimo sve što možemo, ali ishod često ne zavisi od nas. Uradiću sve što je u mojoj moći da vaš sin bude dobro.“
- Otac je gunđao, osećajući se neshvaćenim. U njegovoj glavi nije bilo mesta za razumevanje – bio je preplavljen strahom za svoje dete. Operacija je započela i trajala satima. U hodniku je vladala teška tišina.Nakon duge i neizvesne borbe, lekar se pojavio. Na njegovom licu nazirao se trag olakšanja. „Vaš sin je van životne opasnosti. Operacija je uspela.“ I bez mnogo zadržavanja, nastavio je svojim putem, ostavivši oca u stanju iznenađenja.
„Nije mogao ni minut da ostane da mi objasni šta se desilo? Nije predsednik države pa da nema vremena za obične ljude“, prokomentarisao je ogorčeno otac, obraćajući se medicinskoj sestri koja je naišla.Sestra ga je pogledala sa suzama u očima. „Taj doktor… njegov sin je preminuo juče u saobraćajnoj nesreći. Danas je došao pravo sa sahrane da operiše vašeg sina. I čim je završio, otišao je da se oprosti od svog deteta.“
- Otac je zanemeo. U trenutku je ostao bez reči, dok su mu se suze same slivale niz lice. Sva njegova ljutnja, strah i frustracija, istopili su se pred jednom surovom i istinitom činjenicom – nije znao kroz šta taj čovek prolazi.Ova priča nas podseća na nešto važno. Lako je osuditi, lako je vikati kada smo u boli. Ali svako od nas nosi teret koji drugi ne vide. Iza nečijeg osmeha može biti tuga, iza nečijeg kašnjenja – tragedija.
Zato, koliko god teško bilo, pokušajmo biti ljudi jedni prema drugima. Pokažimo strpljenje i saosećanje, jer nikada ne znamo kakva borba se odvija u nečijem srcu dok se trudi da pomogne nama, dok i sam trpi gubitak.Najveća ljudska veličina ne meri se u rečima, već u sposobnosti da budemo blagi u vremenu tuge i da razumemo čak i kad ne razumemo sve.
