Prevara je ogroman udarac za oštećenog partnera iako se to ponekad ne čini kao težak period mnogi pokleknu i padnu u depresiju.U svakom odnosu treba da postoji povreneje,sporazum i poštovanje a prevara ne čini ništa dobro ni jednoj strani.U današnjem članku smo odlučili da Vam prenesemo jedan takav slučaj u nadi da će Vam pomoći..
- Sve je počelo jedne kasne večeri, pod uticajem alkohola, kada sam učinio nešto zbog čega sam zauvek izgubio osobu koju sam najviše voleo. Bio je to trenutak slabosti, gluposti, samouništenja. Po povratku kući, tragovi te noći bili su jasno vidljivi – crvene mrlje od karmina na mojoj košulji nisu ostavljale prostor za laži. Pogledala me pravo u oči, bez potrebe da bilo šta pita. Rekao sam joj istinu. Nisam se branio, nisam tražio opravdanja. Zaslužio sam sve što je usledilo.
Njena reakcija nije bila burna, ali je zato bila razoravajuća. Nije vikala, nije bacala stvari, nije me fizički napala. Samo je plakala. Suze su joj se slivale niz obraze, a glas joj je drhtao dok je izgovarala rečenicu koju ću pamtiti do kraja života: „Ne mogu te više gledati.“ To su bile njene poslednje reči meni. Tišina koja je usledila bila je gora od bilo kakve vike.
- Sledećeg jutra je otišla. Bez scene, bez pretnji, bez teatralnosti. Pokupila je svoje stvari i nestala iz mog života. Ostao sam sam sa svojom krivicom, sa tišinom koju nisam znao kako da ispunim. Nisam znao ni gde je otišla, niti sam pokušavao da je pronađem. Nisam imao pravo da tražim objašnjenje ni oproštaj. Smatrao sam da sam ga zauvek izgubio.
Prolazile su godine. Život je išao dalje, ali rana nije zarastala. Nosio sam je sa sobom, kao teret koji nisam mogao da spustim. A onda se dogodilo nešto neočekivano. Na ulici sam ugledao poznato lice – njenu majku. Bila je u društvu malog dečaka, živahnog, nasmejanog, radoznalog pogleda. Iz čiste radoznalosti, a možda i iz neke unutrašnje čežnje, upitao sam čije je to dete. Pogledala me pravo u oči i rekla: „To je Anin sin.“
- U meni se sve zaledilo. U glavi mi je zazvonilo. Nisam mogao da poverujem u ono što sam upravo čuo. Pomislio sam da je Ana možda negde blizu, možda iza ugla. Pitao sam gde je. Njen odgovor bio je oštar kao nož: „Ana je preminula na porođaju.“
Stajao sam zbunjen, pokušavajući da shvatim značenje tih reči. Objasnila mi je da je Ana, kada me napustila, već bila trudna – u trećem mesecu. Nije mi rekla. Nije ostavila nikakvu poruku. Otišla je noseći naše dete, a ja nisam imao pojma. Taj mali dečak koji je stajao pored nje, nesvestan svega što se desilo, bio je moj sin. Moje dete. Delimično Ana, delimično ja. Život koji sam svojim postupkom doveo u opasnost sada je bio predamnom, bez najave, bez pripreme, bez mogućnosti izbora.
- Danas taj dečak živi sa mnom. Brinem o njemu, učim ga, volim ga više nego što sam ikada mislio da mogu voleti. U njegovim očima vidim nju – vidim Anu. Vidim ono što sam izgubio. U svakom njegovom osmehu osećam njen duh. I svaki put kad me pogleda, pitam se da li bi ona bila ponosna na mene. Pokušavam da budem bolji, za njega. Za nju. Za nas koje više nema.
Ne prestajem da mislim o Ani. Sećanja na nju nisu izbleđena. U mislima mi je svaki njen smeh, svaki pogled, svaki trenutak koji smo podelili pre nego što sam ih srušio sopstvenom krivicom. Ono što sam izgubio ne može se nadoknaditi. Ono što sam propustio da budem – ne može se vratiti.
- Danas, dok živim život koji nisam planirao, i učim da budem otac bez njenog prisustva, jedno pitanje mi stalno odjekuje u glavi: koliko nas mora da izgubimo, da bismo konačno naučili da cenimo ono što imamo dok ga još imamo?
