BONUS TEKST
- U društvu koje se sve češće poziva na toleranciju, ali je retko i živi, prava ljubav i dalje ume da bude kamen spoticanja. Tamo gde bi emocije trebalo da spajaju, neretko se javljaju osude, predrasude i teški komentari – posebno kada ljubav prelazi granice vere, nacije ili tradicije. Priča Tamare Filipović Bukvić upravo je jedan takav primer – iskrena i jednostavna ljubavna priča koja je postala meta kritika samo zato što je prešla granicu koju društvo i dalje smatra „problematičnom“.
Tamara, devojka iz Beograda, zaljubila se u Almira, mladića iz Bosne i Hercegovine. Njihova veza, vođena ljubavlju i međusobnim poštovanjem, prerasla je u brak. Venčali su se opštinski, bez verskih obreda, kako u crkvi, tako i po šerijatskim pravilima. Ipak, uprkos tome što su doneli odluke koje su bile lične, promišljene i njihove – usledile su osude.Jedna obična i iskrena objava na društvenim mrežama, kojom je Tamara podelila svoj najsrećniji dan, izazvala je lavinu negativnih komentara. Ljudi koji je ne poznaju počeli su da komentarišu njen izbor muža, veru i čak njeno „pravo“ da se zahvali Bogu u crkvi.
- Naime, Tamara je izrazila želju da, iako se nije udala u crkvi, ode u hram i zahvali se Bogu što ju je spojio s čovekom kojeg voli. To je i uradila – a iznenadilo ju je to što joj se pridružio i njen suprug Almir, zajedno sa prijateljima, koji su u potpunosti poštovali njen čin i stajali uz nju. Taj trenutak, kako kaže, bio je jedan od najposebnijih u njenom životu. Umesto da naiđe na razumevanje i podršku, naišla je na uvrede.Jedan od komentara na njen video glasi:
– „Kako okreneš, izdala si prvo svoj rod, zatim i svog Boga. A to je najbitnije, ne zavaravaj se.“
Drugi, jednako pun predrasuda, kaže:
– „Zamisli koliko je mala Srbija, pa se udaju u veliku Bosnu.“
- Takvi komentari, iako su samo reči na ekranu, odražavaju duboku netrpeljivost koja i dalje postoji među ljudima. Umesto da slavimo to što se dvoje mladih ljudi vole, podržavaju i zajedno grade život, fokus je stavljen na razlike u veri i poreklu – kao da to može umanjiti kvalitet njihove veze ili dubinu njihovih osećanja.Tamara, međutim, nije odgovorila mržnjom. Nije napala, niti uzvratila istom merom. Umesto toga, smireno je objasnila svoj stav i još jednom naglasila da je njena odluka motivisana ljubavlju, poštovanjem i ličnim uverenjem. Nije tražila dozvolu da voli, niti je smatrala da ljubav treba da se pravda.
Ova priča postavlja važno pitanje – kada smo kao društvo počeli da tražimo „dozvolu“ za ljubav? Kada je tolerancija postala samo parola, a ne praksa? I dok se često zalažemo za slobodu i prava, prvi smo koji ćemo osuditi nekog ko je izabrao „drugačije“ – bilo da je reč o veri, naciji, polu ili načinu života.
- Tamara i Almir su jednostavno – dvoje ljudi koji su se zaljubili. Oni nisu pokušali da promene svet, već samo da u njemu pronađu svoje mesto. A umesto aplauza za ljubav koja ne poznaje granice, dobili su osude i kritike.Ipak, ako postoji nešto što iz ove priče možemo naučiti, to je da prava ljubav ostaje snažna i tiha – čak i kada je okružena bukom osude. Tamara je ostala dostojanstvena, ne odustajući ni od vere, ni od ljubavi. A Almir je, tiho i s poštovanjem, stao uz nju u crkvi – bez potrebe da to bude spektakl, već samo dokaz njihove uzajamne podrške.
U svetu u kojem se još uvek računa „ko si i odakle si“, možda bi trebalo da se malo više podsetimo – koga voliš i kako voliš – to je ono što nas zaista određuje.
