U današnjem izdanju donosimo priču oca milionera koji nije mogao da ćuti nakon što je shvation kako se njegova nova supruga ponaša prema njegovoj deci…
Srce Richarda Whitmana kucalo je brzo dok je taksi stajao ispred njegove dvokatnice u predgrađu Čikaga. Nakon tri nedelje poslovnih sastanaka u Londonu, napokon je bio na putu da se vrati kući. Maštao je o tome kako će ga dočekati porodica. Emili, njegova sedmogodišnja ćerka, trčala bi ka vratima i vikala: „Tata!“; mali Aleks bi brbljao u svom stolcu, a Vanesa, njegova supruga s kojom je bio u braku samo dva meseca, dočekala bi ga sa toplim osmehom. To je bilo sve što mu je bilo potrebno da se oseća voljeno i poštovano.
Sa koferom u ruci, srce mu je bilo ispunjeno iščekivanjem. Doneo je poklone – knjigu za Emili i plišanu igračku za Aleksa. Već je zamišljao njihovu sreću, smeh koji bi ispunio dom i radost koja je dolazila sa njegovim povratkom. Međutim, kad je otvorio vrata i ušao, nije ga dočekala prijatna atmosfera, već napeta tišina, prekinuta tihim jecajem. Srce mu je preskočilo, a noge su mu postale teške. Ušao je u kuhinju i zaledio se na pragu.
- Emili je sedela na podu, držeći Aleksa u rukama. Njena haljina bila je mokra od mleka koje je prolilo iz oborene šolje, dok se bela mrlja širila po pločicama. Devojčica je tiho jecala, uplašena da će biti kažnjena. Iznad nje, Vanesa je stajala sa praznim bokalom u ruci, lice joj je bilo iskrivljeno od iritacije. „Rekla sam ti da budeš pažljivija!“ rekla je, a njen glas bio je oštar i grub, više prepun ljutnje nego brige. Emili je stajala sklupčana na podu, očekujući još jednu opomenu, očigledno naviknuta na to. Richardu je srce bilo kao utegnuta žica. Bolno je gledao svoju ćerku, a nešto u njemu je stisnulo. Bilo je jasno da ovo nije bio prvi put da se ovako nešto događa.
„DOSTA!“ povikao je, a njegov glas odjeknuo je kroz kuću. Vanesa se naglo okrenula i pokušala da stavi osmeh, pokušavajući da prikrije situaciju. „Richard… tako si rano… ja…“ Nije je slušao. Njegov pogled bio je vezan za Emili, koja je drhtala u njegovim rukama, grleći svog brata. U njenim očima je bio strah, ali i tračak nade. „Vanesa, spakuješ svoje stvari. Danas napuštaš ovu kuću,“ rekao je odlučno, sa stisnutim usnama. Emili, plašeći se da će ponovo ostati sama, nije želela da ga pusti. Često se budila noću, šaptajući: „Ona se neće vratiti, tata?“ Svaki put, Richard ju je podizao, umirivao je i obećavao joj: „Ne, dušo. Sigurna si.“
- Godinama je jurio za uspehom, verujući da je novac najvažniji. Ugovori, kontrakti, investicije – sve to mu je bilo na prvom mestu. Ali sada, gledajući svoju ćerku kako brine o svom bratu kao odrasla osoba, shvatio je koliko je bio slep i koliko mu je promaklo. Novac nije mogao da kupi sreću, naročito ne ako je zbog njega gubio sve ono što mu je bilo najvrednije – svoju porodicu. Richard se promenio. Počeo je da skraćuje radno vreme, da delegira zadatke i da se više posvećuje svom domu. Zamenio je sastanke u skupim salama za večeri u kuhinji sa Emili. Zajedno su, sa smehom i zabavom, pripremali večere i pekli kolačiće. Smeštali su brašno po stolu, smejali se izgorelim kolačićima i pokušavali nove recepte.
Postepeno, Emili je počela ponovo da se smeši. Prvo stidljivo, a zatim je njen smeh ponovo ispunio kuću. Poverenje između njih se obnavljalo. Ponekad bi pogledala ka vratima, kao da još uvek očekuje povratak Vanese. Ali svaki put, Richard bi bio tu, stavljajući ruku na njeno rame i govoreći: „Tu sam. Sigurna si.“ Jednog dana, Richard je našao Emili kako sedi kraj prozora, držeći Aleksa u krilu i pevajući mu uspavanku. Seli su zajedno, a on ju je tiho upitao: „Emili, ljuta si na Vanesu?“ Pogledala ga je smireno, previše mudro za svoje godine, i rekla: „Ne, tata. Samo… ne želim da se neko drugi oseća loše.“
Njene reči su probole njegovo srce. U njenom glasu nije bilo besa, samo snaga i sposobnost da oprosti. Richard je zagrlio svoju ćerku, ponos i stid preplavili su njegovu dušu. Te noći je Richard donio odluku: da će svojoj deci pružiti život koji zaslužuju. Život bez straha, bez praznih luksuza, ali pun ljubavi, brige i radosti. Nikada nije zaboravio lekciju koja mu je promenila život: ponekad spas počinje jednom rečju, izgovorenom u pravi trenutak.
