Kakvi su običaji u Vašem kraju imate li neki koji se kosi sa običajima drugih naroda?U današnjem članku Vam pišemo o jednom starom Vlaškom običaju koji je skoro iskorenjen sa naših područja ali još uvek se nalazi ponegde..
- Sve do kraja devetnaestog, a delimično i u dvadesetom veku, u pojedinim selima Homolja i Podunavlja, naročito u području Đerdapa, zabeležen je neobičan i retko pominjan običaj poznat kao “otkopavanje pokojnika”. Ovaj ritual, duboko ukorenjen u narodnoj veri vlaškog stanovništva koje je negovalo i čuvalo tradicionalnu narodnu religiju, bio je deo kulta mrtvih i imao je za cilj da pokojniku obezbedi mir i večni život na onom svetu.
Otkopavanje se najčešće vršilo u slučajevima kada bi umrla mlada osoba – devojka ili mladić. Smatralo se da je njihova duša potrebna dodatna pomoć kako bi pronašla put ka večnosti. Ovaj čin se odvijao četrdeset dana nakon smrti, u trenutku kada se održava pomen. U zoru, kad se Sunce tek rađa, porodica bi odlazila na groblje, otkopavala grob i izvadila kovčeg sa pokojnikom. Kovčeg bi se uspravio, otvorio, a lice pokojnika se prebrisalo čistom belom maramom. Nakon toga, pokojnik bi se okrenuo prema izlazećem Suncu, verujući da će sunčevi zraci osvetliti njegov put i primiti ga u svet mrtvih. Nakon tog simboličnog obasjavanja, kovčeg bi se ponovo zatvorio i pokopao, a toga dana bi se sproveo čitav pogrebni obred, kao da pokojnik po drugi put biva sahranjen.
- Ovaj čin se odvijao isključivo u krugu najuže porodice. Zbog svoje zatvorenosti i specifičnosti, u javnosti se veoma malo znalo o ovim obredima. Verovalo se da je to porodična stvar, sveta i lična, o kojoj se nije govorilo javno.
Prema dostupnim podacima, poslednji poznati slučaj otkopavanja pokojnika dogodio se devedesetih godina prošlog veka u selu Debeli Lug. U tom događaju učestvovala je Milica Kušljić, žena koja i danas živi sama u porodičnoj kući, okružena uspomenama na svog preminulog sina.
- Milica, krhkog zdravlja, danas vreme provodi u tišini svoje sobe. Zidovi su prekriveni slikama njenog sina, kako iz njegovog života, tako i sa njegove sahrane. Ova tuga i bol prisutni su u svakom kutku njene kuće. Njen sin je preminuo u ranim dvadesetim godinama, dok je služio vojsku. Tokom služenja, iznenada se razboleo i bio prebačen u Klinički centar u Beogradu, gde je ubrzo preminuo od galopirajuće leukemije.
U znak sećanja i poštovanja, Milica je odlučila da učini ono što je čula od svojih predaka – da otkopa sina i izvede ga pred Sunce. Taj čin je za nju bio pokušaj da pomogne njegovoj duši da ode pravo u raj. Takođe, kada je njen sin preminuo, od bolnice do kuće vezivala je crveni konac, jer je u vlaškom verovanju poznato da duša pokojnika dolazi kući tim putem. Osim toga, pripremila je rajsku sveću, jer se smatra da je onaj svet hladan, mračan i bez vode, te se veruje da ono što se pokojniku pošalje sa ovoga sveta, dočeka ga i tamo.
- Na pomen, četrdesetog dana nakon smrti, Milica je rano ujutru otkopala grob svog sina i izložila njegovo lice sunčevim zracima. Verovala je da će taj čin doprineti tome da njegova duša pronađe mir i spasenje. Nakon što je Sunce obasjalo pokojnika, ona ga je ponovo sahranila, uz molitve i obrede, kao da je to bio njegov prvi pogreb.
Milica je posedovala VHS kasete sa sahrane svoga sina, ali su joj ih, kako kaže, pojedine televizijske ekipe uzele pod izgovorom da će joj ih vratiti. Nažalost, to se nikada nije dogodilo.
- Danas, Milica i dalje živi u selu Debeli Lug. Njena ćerka je povremeno posećuje, a ona preživljava zahvaljujući cveću koje uzgaja u svom dvorištu i prodaje. Njena priča svedoči o dubokoj vezi između živih i mrtvih, o verovanjima koja nadilaze racionalno i o potrebi ljudi da, čak i nakon smrti svojih najmilijih, nađu način da im pomognu, makar simbolično.
Ovakvi običaji nisu jedinstveni samo za ovaj deo Srbije. Slični rituali otkopavanja pokojnika postoje i u drugim kulturama – u Rumuniji nakon sedam godina, na Madagaskaru svake godine, a beleže se i u Indoneziji. Ipak, u vlaškim selima uz Đerdap, tišina groblja ponekad je bivala prekinuta šapatom molitvi i škripom lopata – u znak večne ljubavi i nade da duša pokojnika pronađe svoj put.
