Tema današnjeg članka je suočavanje s gubicima, otkrivanjem skrivenih istina i procesom oproštaja. Kada se suočimo sa smrću voljene osobe, ne samo da se suočavamo s tugom, već i s razotkrivanjem tajni koje ostavljaju za sobom.
Ovaj tekst govori o tome kako gubitak otkriva mnoge nepoznate aspekte života voljene osobe i kako se to menja odnos među članovima porodice.
Kada je kovčeg spušten u zemlju, stajala sam tamo kao da sahranjujem deo sebe. Moj otac nije bio samo roditelj – bio je moje sidro, moja vera da u životu postoji nešto trajno. Vetar je oduvao poslednje lišće sa drveća, koje je tiho palo na svežu zemlju, kao da se oprašta na svoj način. Dok su se ostali razilazili, mama je tiho jecala, sestra ju je držala za rame, a pored mene stajala je nepoznata žena u crnom kaputu. Njeno prisustvo bilo je gotovo nametljivo – vitka, visoka, sa urednom frizurom i čudno mirnim licem. Setila sam se – jednom ju je otac predstavio: “Moja rođaka, Larisa.” Ali tada nisam obraćala pažnju na njen izgled.
Larisa je stajala pored groba, praktično pored mame, i činilo se da je gubitak pogodio više nju nego nas. Kada su ljudi počeli da se razilaze, prišla mi je i tiho rekla: “Drži se, Olenka. Mnogo te je voleo.” Njene reči imale su težinu, pravo na saosećanje i bol, ali nisam znala ko je zapravo bila. Pored mene se stvorio haos emocija, ali Larisa nije bila deo tih bolnih trenutaka, bila je samo nepoznata figura u mom svetu.
- Posle sahrane, kuća je postala neprirodno tiha. Miris njegovog duvana, brijač kraj sudopera, poluprečitana knjiga na prozorskoj dasci… Sve je podsećalo na njegov život, ali sada sve delovalo poput senke. Trećeg dana, pozvao me je notar, i zamolio me da pročitam testament. Mama je klimnula glavom, praznih očiju. “Hoćeš li poći sa mnom?” upitala me je tiho. “Naravno.”
Kancelarija je mirisala na papir, kafu i nešto metalno, kao bolnica. I za stolom je sedeo čovek sa sedim slepoočnicama, koji je počeo razgovor sa: “Moje saučešće. Moramo da razgovaramo o nasledstvu.” Očekivala sam da će sve ostati u porodici, ali kada je notar pročitao testament, srce mi je stalo. Sva pokretna i nepokretna imovina, kuća, plac, automobil i bankovni računi, prebačeni su na Larisu Nikolajevnu Voroncovu.
“Ko je Larisa Nikolajevna Voroncova?” upitala je mama drhtavim glasom. “Koliko ja znam, u testamentu je navedena kao ‘rođaka’ testatora.” Mama je pobledela. “Ali on nije imao rođake!” Sve mi je bilo jasno, ali nisam mogla da verujem. Larisa – žena koju nisam ni poznavala, postala je vlasnica svega što je moj otac stvorio. Mama je tiho rekla: “Ona mu je ljubavnica.”
Tada je istina počela da izlazi na videlo. Česte Larisine posete, “poslovni” pozivi, očeva službena putovanja – sve to sada je imalo smisla. Iako nisam želela da verujem, sumnja više nije postojala. Mama je gorko dodala: “Nema grešaka kada čovek potpiše testament.”
Nedelju dana kasnije, Larisa je pozvala. “Olja, moramo da se sastanemo. Želim da objasnim.” Nije mogla da objasni ništa što bi opravdalo njeno prisustvo u našem životu, pa sam je prekinula: “Da si prevarila mog oca i uzela sve što je sačuvao za nas?” došlo je sa gnevom u mom glasu.
- Došla je sama, sa buketom karanfila i kovertom. “Olja, ne želim da te tužim. Poznavala sam tvog oca više od dvadeset godina. On mi je verovao.” U meni je ključao bes. “Dovoljno ti je verovao da ti sve ostavi?” “Želeo je da ja upravljam imanjem. Znao je da ti i tvoja majka ne možete s tim.”
Zatvorila je oči, pružajući mi kovertu koju je moj otac napisao: “Olja, ako ovo čitaš, znači da više nisam sa tobom. Ne osuđuj me. Zahvaljujući Larisi, spasio sam posao i tebe ostavio bezbednom. Sve je formalno na njeno ime, ali verovao sam da će postupiti pošteno.”
Nedelju dana kasnije, Larisa se vratila, ali sada sa fasciklom papira. “Sve sam sredila. Vraćam kuću, zemlju i račune tebi i tvojoj majci. Ne želim ništa.” Slegnula sam ramenima dok je mama tiho potpisivala dokumenta. Larisa je stajala mirno, a ja sam je upitala: “Zaista si ga volela?” Tiho je odgovorila: “Da, ali nisam mogla drugačije. Nisam htela da uništim tvoju porodicu.”
Prošlo je nekoliko meseci. Kuća je oživela, ali svetlo se promenilo. Povremeno sam viđala Larisu na groblju, ali nisam osećala ljutnju. Osetila sam samo tihu radoznalost. Ljubav dolazi u mnogim oblicima – pravilnim i zabranjenim, nežnim i destruktivnim. Ljudi prave greške ne iz zle volje, već iz straha da izgube ono što im je važno. Kad su jorgovani procvetali, izašla sam napolje i prvi put osetila mir. I duboko u sebi, čula sam očeve reči: “Oprosti mi.
