U ovom članku donosimo emotivnu priču koja pokazuje kako se čak i u najmračnijim trenucima može pronaći tračak nade i snage za dalje…
Kiša je tog subotnjeg jutra padala tiho i postojano, bez grmljavine, bez munja – ona vrsta kiše koja ne prestaje, već se uvlači u kosti i uspomene. Pod sivim nebom, Daniel Mercer je stajao ispred starog kafića na kraju Avenije Maple, gotovo skrivenog od pogleda slučajnih prolaznika. U ruci je čvrsto držao malu Elu, svoju četvorogodišnju kćerku, koja se preslanjala na njega, nesvesna težine njegovih misli.
Nekada davno bio je čovek koji je imao sve. Suprugu koju je voleo, dom koji je gradio, budućnost koja je obećavala. Sve je nestalo u jednom trenutku. Pre dve godine, nesreća je odnela Marinu. Daniel je bio tamo – gledao je olupinu automobila, prepoznao njen šal, a kasnije i stajao nad njenim grobom. Držao je govor koji je jedva uspeo da izgovori. Nakon toga, njegov svet je prestao da se okreće. Samo je Ela ostala kao svetlo koje ga je držalo budnim.
- Kada su ušli u kafić, dočekala ih je toplina i miris sveže kafe i kroasana. Seli su kraj prozora, gde su mogli posmatrati kišne kapi koje su klizile niz staklo. Daniel je uzeo meni, ali mu reči nisu imale značenje. Misli su mu bile daleko, zatrpane umorom i prazninom. Ela je ljuljala noge, piskarala po ivici salvete i pevušila sebi u bradu. Na sebi je imala haljinicu s leptirićima i šarenu gumicu u kosi – sitnice koje su ga podsećale na Marinu, jer je ona uvek birala takve detalje. Devojčica je zatim pogledala prema šanku i tiho rekla:
– Tata… ona teta izgleda kao mama. Daniel se ukočio. Spustio je meni i pogledao ćerku. – Koja teta, ljubavi? Ela je pokazala prstićem ka ženi iza šanka. Daniel je okrenuo glavu – i u tom trenutku mu je srce stalo. Žena se smeškala nekom starijem gostu dok mu je pružala čaj. Ali taj osmeh… te oči boje kestena, onaj pokret ruke kada sklanja kosu iza uha… Sve je bilo previše poznato. Bio je to prizor koji ga je presekao na pola – između razuma i nade. – Ne može biti… – promrmljao je.
- Žena je osetila njegov pogled. Na trenutak su im se oči srele. Njeno lice je izgubilo boju, osmeh joj se ugasio. Spustila je pogled i brzo nestala u kuhinji. Daniel se naglo uspravio. – Ostani ovde, Ela – rekao je tiho, a zatim pošao za njom. Konobar ga je zaustavio. – Gospodine, ne možete u kuhinju. – Samo minut – odgovorio je Daniel. – Moram da je vidim. Važno je. Nakon malo ubeđivanja, pristao je da sačeka. Kada se žena vratila, prišla je njegovom stolu držeći tacnu, kao da je koristi kao štit. – Izvinite, da li se poznajemo? – upitala je, glasom koji je pokušavao da zvuči smireno, ali ruke su joj drhtale.
Daniel ju je posmatrao dugo, boreći se sa onim što je video. – Ne znam – rekao je tiho. – Ali izgledaš kao neko koga sam mnogo voleo. U njenim očima pojavila se iskra bola. Zastala je, a zatim rekla: – Zovem se Nora. Radim ovde već nekoliko meseci. Daniel se nasmejao, gorko i bolno. – Da li si ikada bila Marina? Ćutala je. A onda, posle kratke večnosti, klimnula glavom. – Zašto? – izustio je, jedva čujno.
- Duboko je udahnula, kao da skuplja hrabrost. – Jer sam se izgubila. Jer sam se plašila da više ne znam ko sam. Jer sam iznutra umirala i mislila da će vam biti bolje bez mene. Reči su visile u vazduhu, a Daniel je osećao kako mu se srce ponovo lomi.
Ali u isto vreme, u njemu se budilo nešto što je mislio da je nestalo – nada. – Ela te se seća – rekao je. – I dalje crta tvoje lice. Mislio sam da je sve zaboravila… ali nije. Marina je zatvorila oči. Njeno lice je bilo mešavina bola i čežnje. – Dođi kući – rekao je Daniel, glasom koji se jedva držao. – Ne zbog mene. Zbog nje.
