Platio je dugove nepoznatog studenta u prodavnici da ga ne osramote: Deset godina kasnije, taj student je stao pred sudiju kao advokat da brani čoveka koji mu je pomogao.

U ovom članku Vam donosimo inspirativnu priču o čovjeku koji je iz dobrote platio dug nepoznatom studentu, ne sluteći da će taj isti student deset godina kasnije biti glavna uloga u spašavanju njegovog života. U nastavku saznajte kako je taj nekadašnji student postao advokat koji je stao pred sud da odbrani upravo svog spasioca iz prošlosti…

Bio je to jedan od onih dana kada se siromaštvo ne meri samo novcem, nego bolom u stomaku i težinom u grudima. Emir, student prava pri samom kraju fakulteta, stajao je u redu u malom marketu na uglu ulice, stežući korpu s nekoliko skromnih namirnica. U njoj je bilo samo ono najosnovnije: pola vekne hleba, mala pašteta i par jabuka. To mu je trebalo trajati dva dana – doručak, ručak i večera u jednom. Nije imao luksuz da bira ni šta će jesti ni kad. Stipendija je kasnila, a novčanik je bio tanji od njegovih nada.

• Znoj mu je orošio čelo, iako je napolju bilo hladno. Red se sporo pomerao, a kad je napokon došao na red, blagajnica je brzo prevlačila proizvode preko skenera, bez da ga pogleda. “Sedam maraka i pedeset feninga,” rekla je ravnodušno, kao da izgovara nešto što nije važno. Emir je spustio korpu i počeo brojati novčiće iz džepa, pažljivo, gotovo stidljivo, svestan pogleda onih iza njega. Jedan, dva, tri, pet maraka… i još dvadeset feninga. Toliko je imao. Falilo mu je više od dve marke.

Proverio je sve džepove, svaki prevoj pantalona. Prazno. Tek tada se setio da je tog jutra platio kopiranje skripte. Srce mu je potonulo. “Imam samo pet,” rekao je tiho, izbegavajući da pogleda blagajnicu u oči. “Mogu li… mogu li vratiti jabuke?” Žena za kasom je teatralno uzdahnula. “Ne mogu stornirati samo jabuke, blokira mi kasa. Moraš sve vratiti,” rekla je s nervoznim tonom, a iza njega su ljudi počeli negodovati. “Ajde, momče, požuri malo!” doviknuo je neko iz reda. Emir je osetio kako mu se obrazi žare od srama. Nije ga bolela glad, već ta ponižavajuća nemoć pred tuđim pogledima. Sakupio je sitniš s pulta i krenuo da se skloni, spreman da izađe praznih ruku.

• A onda se, niotkuda, pojavila ruka koja mu je dotakla rame. Bila je to ruka starijeg čoveka, u staromodnom, ali uredno popeglanom odelu. Bez reči, spustio je novčanicu od deset maraka na pult. “Naplatite sve,” rekao je smireno. “I dodajte mu jednu čokoladu – onu najveću.” Emir je podigao pogled. Starac mu je bio poznat – viđao ga je ponekad u kraju, uvek sa osmehom i torbom punom novina. “Gospodine, ne mogu to da prihvatim,” promucao je. “Možeš,” odgovorio je starac tiho, skoro šapatom, da drugi ne čuju. “Znam kako je kad se uči na prazan stomak. Znam kako je kad se broji svaka marka. Uzmi, sine. Kad završiš školu, kad budeš mogao, ti pomozi nekome drugome. To je jedina kamata koju tražim.”

Platio je, klimnuo glavom i otišao pre nego što je Emir uspeo da izusti hvala. Na izlazu iz prodavnice, Emir je gledao u čokoladu u kesi. Nije to bila obična poslastica – imala je ukus dostojanstva, nade i ljudske dobrote. Tog dana je prvi put verovao da možda ipak postoji svet u kojem se dobrota ne meri novcem. Godine su prošle. Emir je završio fakultet, položio pravosudni ispit i otvorio advokatsku kancelariju. Postao je poznat – ne samo po dobijenim slučajevima, već i po tome što je branio one koji nisu mogli platiti. Njegov život bio je sada daleko od onog studenta s pet maraka u džepu. Imao je stan u centru, sat koji je vredio više nego nekadašnja njegova mesečna stipendija, ali u srcu je nosio sećanje na starca iz marketa.

Jednog jutra zazvonio je telefon. S druge strane linije javio se sudija kojeg je znao s fakulteta. “Treba nam advokat po službenoj dužnosti,” rekao je. “Slučaj krađe. Stariji čovek, noćni čuvar. Kažu da je uzeo novac iz firme. Svi dokazi su protiv njega, a niko ne želi da ga brani.” Emir je uobičajeno odbijao takve slučajeve – bili su gubitnički, a on više nije imao vremena za njih. Ipak, nešto ga je tog dana zadržalo. “Pošaljite mi dokumentaciju,” rekao je tiho. Kada je ušao u sudnicu, zastao je. Na klupi za optužene sedeo je starac u iznošenom odelu. Poguren, sa rukama koje su mu se tresle, gledao je u pod. Emir ga je odmah prepoznao. Bio je to gospodin Hasan – čovek koji mu je pre mnogo godina kupio hleb i čokoladu. Srce mu je poskočilo. Taj isti čovek koji mu je tada pomogao sada je bio optuženik, a sudnica – mesto njegovog poniženja.

• Tužilac je govorio hladno, kao da priča o brojevima, a ne o čoveku. “Novac iz kase je nestao tokom Hasanove smene. Kamere su isključene. Nema sumnje – kriv je.” Hasan nije ništa govorio. Samo je sedeo tiho, sa pogledom čoveka koji se pomirio s tim da ga život nije poštedeo. Emir je prišao i rekao sudiji: “Ja preuzimam njegovu odbranu.” Sudija ga je pogledao s nevericom. “Kolega, ovaj slučaj je izgubljen. Dokazi su čvrsti.” Emir se okrenuo ka starcu. “Sjećate li me se?” pitao je tiho. Hasan je podigao pogled, oči mutne od godina. “Izvini, sine… Pamćenje me više ne služi.” Emir se blago nasmejao. “Ja sam onaj student iz prodavnice. Onaj kojem ste platili hleb i čokoladu. Rekli ste mi da kad završim školu, pomognem nekome. E pa, završio sam.”

U sudnici je nastao muk. Emir nije odustajao. Dani su prolazili, a on je pregledao gomilu papira, račune, izveštaje, snimke. Našao je ono što je tražio – grešku u knjigovodstvu, trag koji je vodio do upravnika firme. Hasan nije bio kriv; bio je žrtveno jagnje. Dok je sudija čitao presudu: “Optuženi Hasan – oslobađa se krivnje,” ljudi u sudnici su ustali i zapljeskali. Hasan je plakao, tiho, ali iskreno. Na izlazu iz suda, Emir mu je prišao i pridržao ga pod ruku. “Kako da ti platim, sine?” pitao je starac. “Nemam ništa.” Emir se nasmejao i izvadio iz džepa čokoladu, istu onu marku koju je Hasan njemu jednom kupio. “Već ste platili, gospodine Hasane. Pre dvanaest godina. Ovo je samo kamata.”

Hasan se nasmejao kroz suze, a Emir je znao da je krug zatvoren. Onaj mali čin dobrote, vredan deset maraka, sada je spasao jedan život. Dobrota se vratila – ne kao slučajnost, nego kao dokaz da se svako dobro delo kad-tad vrati onome ko ga je učinio. Neki to zovu sudbinom, drugi pravdom, ali za Emira to je bila istina koju nijedan zakon ne mora da napiše – dobrota se nikad ne gubi, samo čeka svoj red da ponovo progovori.