Život nam piše neobične priče, a na nama je odluka da li da pratimo ili promijenimo nešto. U nastavku današnjeg članka Vam prenosimo priču jedne mlade majke koja je suočila se sa sudbinom nakon pet iscrpljujućih godina…
Pet godina su prošle od trenutka kada je Emina naučila da živi s gubicima. U tom periodu, medicinski zapisi su zabeležili smrt njenog novorođenčeta u bolnici. Bila je mlada, siromašna i nije imala dovoljno hrabrosti da postavi pitanja, a ni sredstva da pronađe telo. Potpisala je potrebne papire i otišla, noseći sa sobom tugu koja je postajala teža svakim danom. Tog dana je njen život zauvek promenjen. Kako bi preživela u velikom gradu, Emina je počela raditi kao njegovateljica. Ironično, jedino mesto gde je pronašla mir bilo je u društvu drugih mališana. Nije imala izbora – bila je prisiljena da se bavi tim poslom.
- Prošla je poslednja godina u životu porodice Hadžić. Faruk i Samira Hadžić bili su ugledan, moćan i privlačan par. Imali su sina Adisa, koji je imao pet godina. Zaposlili su Eminu da brine o njemu, pomaže mu nakon škole i uspava ga uveče. Adis je bio izuzetno pametan, tih i sa tužnim, velikim očima koje su Emini podsećale na nešto što nije mogla da definiše. Od prvog dana, Emina je osetila čudnu povezanost sa tim detetom, nešto više od obične ljubavi prema njegovatelju. Ta veza bila je duboka, gotovo majčinska.
Emina je verovala da je Adisa poznavala odavno. Jednog večera, dok je pokušavala da ga uspava, Adis je stavio ruku na njenu. “Reci mi šta znaš o svom sinu, Emina,” pitao je tihim glasom. Sva se zaledila, jer je znao da je ona izgubila dete. Tokom jednog trenutka slabosti, jednom mu je ispričala svoju tužnu priču. “Njegovo ime će biti Amar,” rekla je, govoreći o svom izgubljenom sinu. “Imaće dve kovrdžave dlake, poput tvojih, i madež na desnom ramenu.” Nije ni slutila da će te reči kasnije imati tragičan smisao. Adis je mirno zaspao, a Emina je, dok je gledala u njega, obuzeta tugom zbog svog izgubljenog sina, ponovo postavila pogled na desno rame deteta.
- U tom trenutku je primetila nešto što ju je zaledilo. Na desnom ramenu Adisa bio je isti onaj mali madež koji je ona pomenula dok mu je govorila o svom sinu. Srce joj je počelo da lupa, a misli su joj prolazile kroz glavu. “To je samo slučajnost”, pokušavala je da uveri sebe. Ipak, njen majčinski instinkt bio je snažniji od razuma. Počela je da istražuje, najočiglednije, ali vrlo diskretno. Iskoristila je priliku dok su Hadžići bili na putovanju.
Jednog dana, u Farukovom uredu, otkrila je staru medicinsku dokumentaciju, koja nije sadržavala očekivane papire o posvojenju, već izveštaj iz bolnice „Dr. Isaković” sa datumom koji je odgovarao rođendanu njenog sina. Ispod toga izveštaja bio je rukom napisan komentar: „Faruk H. iz Sremske Mitrovice me kontaktirao. Platio.” Emina je gotovo onesvešćena od šoka. Shvatila je. Njen sin je živ. Oduzet joj je, prevarom. Pet godina je pokušavala da uspava dete koje nije bilo njeno, dok su joj otmičari za to platili.
Iako je bila preplavljena užasom, sada je osećala odlučnost. Nije dala da emocije preplave njen um. Odlučila je da se ne suočava odmah s Hadžićima. Shvatila je da su moćni i da bi njene reči bile lako srušene. Nije želela da ponovo izgubi sve. Kada su se Faruk i Samira vratili, Emina je nastavila da se ponaša kako je planirala. Šalila se i ponašala se normalno prema Adisu, ali svaki put kad ga je uspavljivala, pogledavala je njegov madež i ponovo se prisećala trenutka kada je otkrila istinu.
- Dok je sve to radila, počela je prikupljati dokaze. Iskoristila je svoje ograničeno znanje o medicinskoj istoriji i saznala da Faruk ima brata, koji je bio advokat i da je upravo on bio umesan u incidentu sa otmicom njenog deteta. Ispitivanjem starih medicinskih podataka, otkrila je da ona ima negativan Rh faktor, dok su Faruk i Samira imali pozitivan. Iako to nije bio konačan dokaz roditeljstva, bilo je jasno da Adis nije njihov biološki sin.
Kada je prikupila sve dokaze, odlučila je da preduzme akciju. Umesto da ide na policiju, odlučila je da iskoristi medije. Pojavila se u popularnoj televizijskoj emisiji i ispričala svoju priču, prikazujući sve dokaze, uključujući Adisovu fotografiju sa prepoznatljivim madežem na ramenu. Ubrzo je nastao haos. Novinari su opkolili dom Hadžića, a njihov advokat im je savetovao da ćute, no prava istina je bila već otkrivena. Sudbina je sada bila neizbežna. Uz pomoć medija i pravnih naloga, hitno je naređeno DNK testiranje. Rezultati su potvrdili da je Emina biološka majka Adisa.
Faruk i Samira su bili odgovorni za otmicu deteta, a njihov savršen svet se srušio. Unatoč svim fizičkim dokazima, jedina stvar koja ih je stvarno suočila bila je majčina ljubav. Emina je spasila svog sina, koji je, iako je odrastao s drugim roditeljima, polako počeo da shvata istinu. Taj proces je bio spor i zahtevao mnogo strpljenja, ali svaki put kada bi ga Emina uzela u naručje, znala je da je na pravom mestu. Nakon svih godina patnje, njen instinktivni strah konačno je nestao.
